Kako je Radiša Urošević ustupio pesmu Zoranu Jovanoviću da bi snimio prvu ploču

"Ispratite mene, odlazim iz sela,

Preporučujemo

prašnjavim putem ispod vinograda,

o zašto si oče namrštena čela,

kaži majci da ne plače sada.

Zbogom majko, zbogom oče,

gledaj draga našeg sina

da ne živi ko siroče,

kad se igra s drugovima

nek' priča da oca ima.

Zastao sam malo, ne vide me moji,

prođoh kroz bogaz, skrenuh do šljivara,

dok umorno stado samo se poji,

da odsedim kraj starog bunara.

Doći ću ti majko umoren životom,

kada se grane obele od cveta,

da ponovo čujem lavež za plotom,

da me budiš ko ranijih leta."

(Predrag Vuković Vukas)

"Zbogom majko, zbogom oče" dugo je čekala svog pevača. Vukasove emocije i nebeske visine tražile su pevača - napadača. Sredinom 70-ih u Vukasovo jato stigao je Radiša Urošević, a godinu dana kasnije i Zoran Jovanović.

- Dobro se sećam našeg prvog poznanstva. Zvoni mi neko na vrata, pojavljuje se čovek sa tršavom kosom i afro frizurom. Došao Zoran da me zove na tezgu, a moj sin Nikola zaspao u krvecu dok je padao dogovor. Jedan domaćin iz Velikog Sela pravio je svadbu i tražio i mene da pevam - priča Radiša Urošević za Muzičku apoteku.

- Predložio mi je da idem sa njegovom ekipom i kako oni prođu da delimo zaradu. Odem sa Zoranom i podelimo po pet hiljada maraka. Bila je to moja prva tezga i upoznavanje sa Zoranom. Pitao me da li sam zadovoljan i da li sam tražio neku drugu cenu, a ja sam bio zadovoljan i sa dve hiljade.

Godine su prolazile, stvorio se ubitačan pevački tandem na svadbama, jedan od najboljih svih vremena. Radiša je već snimio petnaestak ploča, a Zoran nijednu.

- Vidim da čovek dobro peva, pomalo i svira harmoniku, a ne snima ništa. Jednog dana dođe kod mene i požali se da su mu neki kompozitori tražili dvadeset hiljada maraka za ploču. Ja se setim Vukasa, najavimo se i pođemo za Čačak.

- Krenemo Zoranovim žutim "pezejcem" ("fiat" 125 P), sa crnim orlom preko cele haube, a pozadi antena od dva i po metra i zečji rep na anteni. Stigosmo u Amidžinu 3 u Čačak, rep udari u šoferšajbnu, a Vukas viri kroz prozor i gleda kakav je ovo čudak. Dok je Zoran preparkirao auto, Vukas me pita: "Je li bre, koji ti je ovaj?"

- Vukas pita Zorana koje mu pesme najviše leže, a ovaj kaže Kvakine. Vukas uze gitaru i kad se Zoran razdr'o na "Najteže je druže moj", Vukas baci gitaru i kaže: "Ne treba više, takvog tražim." Posle par dana Vukas me zove i kaže: "Ovaj ti nije loš, ali nemam pesmu za njega, mora da sačeka." Zamolio sam Vukasa da Zoranu ustupi pesme koje je pripremio za moju ploču, među njima i "Zbogom majko, zbogom oče".

Sredinom sedamdesetih Radiša je snimio dva singla, a od 1982. do 1995. još pet albuma sa dvadesetak Vukasovih pesama: "Verenice suđenice", "Ljubim sliku sa venčanja", "Na ludi sam kamen stao", "Doviđenja ljubavi moja", "Dunjo moja", "Ja i tata k'o dva brata", "Računaj na mene", "Ne igraj se sa sudbinom mojom", "Kad bi znala", "Sve sam boli preboleo", "Ne dam te", "Ne budi dete", "Lomio sam, lomio", "Osedeću čekajući sreću", "Kada su jabuke cvetale", "Tako mi nedelje", "Ružo moja jesenja", "Nek' te moja tuga zaboli", "Sine Dragomire".

- Vukas je bio majstor da napiše i komponuje najrazličitije pesme, od namenskih i seljačkih do najgospodskijih. Sa Vukasom sam 1990. snimio "Dunjo moja", prvu baladu u mojoj karijeri koja je i danas jedna od mojih najslušanijih pesama.

Foto: Promo

Tokom kratke i munjevite diskografske karijere Zoran Jovanović je snimio četrdesetak Vukasovih pesama ("Kapetan potonulog broda", "Razvio se ruzmarin u travi", "Živeću ja i bez tebe", "Odvedi me druže pod prozore njene", "Zapalio bih celo selo", "Zalazak sunca u oktobru", "O, Mileva", "Žene misle sve sam rek'o", "Da Moravom vino teče", "Dunav teče ispod leda"...), postao jedan od najtraženijih svadbarskih pevača svih vremena.

- Zoran je bio specifičan i kao čovek i kao umetnik. Ako mi neko posveti više pažnje nego njemu, usledilo bi pitanje čime sam ja to zaslužio. Uvek je nalazio neki razlog da ne govorimo, iako se nikad u životu nismo posvađali. Pevamo zajedno neku tezgu, a ja se obraćam Zoranu preko Miše Mijatovića.

- Kad je trebalo da ženim sina, odem da ga zovem buklijom. Dočeka me sa vrućom projom i suvim mesom, nazdravi mladencima i veli: "Dolazim na svadbu, da sve bude domaćinski i kako Bog nalaže, ali posle toga opet ne razgovaramao." Došao je na svadbu, bio jedno dva sata, i toliko se napio da smo morali da ga odnesemo do kola.

- Posle dva meseca neko mi zvižduće na terasi. Došao Zoran da mu pomognem i ubacim njegovog sina u FK Radnički iz Kragujevca. Pozovem trenera, pozovem gradonačelnika, napravimo sastanak, prime sina na par treninga, ali kad je stvar propala opet sam ja bio kriv. I tako, tridesetak godina trajalo je naše prijateljstvo. I kad nismo govorili pevali smo zajedno i voleli se najviše na svetu.

(Goran Milošević)