Tako je pevao i pričao Dževad Ibrahimagić: Bosanac i Beograđanin, radijski pevač koji je snimao namenske pesme

"Rodi mi draga sina, bićemo srećni mi,

Preporučujemo

nek' ima plave oči kao što imaš ti.

O, željo moja u srcu jedina,

sudbo, sudbo, dodeli nam sina.

Voleću više sina nego i život svoj,

rodi ga, rodi draga, nek' ima osmeh tvoj.

Koliko želim sina, to moje srce zna,

rodi ga, rodi draga, nek' naša sreća sja."

(Ilija Spasojević - Ratomir Ivanović Šanko)

Beše ovo jedna od najslušanijih namenskih pesama u bivšoj Jugi, naručivali su je i očevi koji su dobijali ćerke. Kako i ne bi, kad iz svakog stiha izbija ljubav. "Rodi mi draga sina" pobedila je i svog pisca i svog kompozitora i svog pevača. Ovo je sećanje na Dževada Ibrahimagića, radijskog pevača koji je snimao namenske pesme.

- Ta pesma je snimljena 1971. godine, na vrhuncu moje karijere, kada sam pobedio na jugoslovenskom putujućem festivalu. Pobedničku pesmu "Beskućnik" stavili smo na "A" stranu ploče, a na drugoj strani vežbali jednu namensku pesmu koja je napisana kao pismo bez kraja. Ilija mi je zviždukao pesmicu, pevao svojim debelim baritonom uz harmoniku, i isto veče je snimimo u studiju - pričao je Dževad u Muzičkoj apoteci.

- U PGP-u su reklamirali "Beskućnika", ali narod je prihvatio ovu namensku i naručivao u željama i čestitkama. I danas čuvam pisma obožavateljki, nudile mi se i žene i cure iz celog sveta sa bukvalnom porukom: "Kad već toliko čeznete da dobijete sina, evo ja vam se nudim".

Dževad Ibrahimagić je pevač iz prve narodnjačke lige lige s kraja 60-ih i s početka 70-ih u bivšoj Jugi. Iz tog divnog spoja sevdaha i Šumadije izbrusio se prodoran kafanski i radijski pevač.

- Rođen sam u Bosanskom Šamcu, u toj čuvenoj Posavini, na vetrometini naroda i kultura, pet kilometara od auto-puta, između dve velike reke, skoro podjednako udaljen od Sarajeva, Zagreba i Beogrda. Babo me odgajao uz šargiju i narodnu pesmu. Uzme me u naručje i peva sevdalinke i pesme iz Srbije u stilu Vuleta Jevtića.

- Kad mi dosadi pesma, ja preplivam Savu, odem u Slavoniju, naberem jabuka i vratim se punih nedara. Kad je ulov malo masniji (guske i patke), onda pregazimo Savu pa živinu u lonac. Zato se i kaže da se od Bosanca možeš svemu nadati - i muzici i ašikovanju i svim belajima. Moje detinjstvo je predodredilo moj avanturistički duh, menjao sam adrese kao Ciga konje.

Zapevao je Dževad u svom rodnom kraju, dogurao do kafanskog i hotelskog pevača, a onda se javio na audiciju za solistu Radio Beograda.

- Tada se znalo - ko hoće da snimi ploču, poželjno je da bude radio pevač. 1961. godne, ranim jutrom u sedam sati, stigao sam na audiciju Radio Beograda ispred "Studija 5". Pevao sam pesmu "Niz polje idu babo sejmeni" i prošao audiciju kod velikog Carevca.

Prvu ploču snima 1967. godine sa četiri pesme Ilije Spasojevića. Krajem 60-ih postaje jedan od najtraženijih pevača na najvećim festivalima narodne muzike. 1968. osvaja drugo mesto na "Beogrdskom saboru" sa pesmom "Bona Zlato, bona bi", a već 1969. zabeležio je značajan nastup na "Ilidži" sa pesmom Buce Jovanovića "Slomljeno srce".

- Spremao sam se za "Ilidžu" kod jedne šnajderke u Zemunu. Poručio sam luksuzno odelo, džokej sako sa maramom ispod košulje i karanfil maramicom u reveru. O Bože, kad se samo setim: oko mene Safet, Zaim, Himzo, Meho, Kvaka, Lepa, Gvozden, Beba, Zehra, Nada, Tozovac, Mujkanović, Krcić. Pevamo uživo na letnjoj pozornici, snimak ostaje takav i na ploči, a televizija direktno prenosi.

Tako je Dževad ušao u narodnjačku elitu, okumio se sa Ilijom Spasojevićem i Bucom Jovanovićem, postao Beograđanin.

- Bili su to moji najlepši dani. Pevao sam u "Lipovičkoj noći", "Stambol kapiji", "Skadarliji", "Londonu", "Parku", "Unionu", "Centralu", na "Kalemegdanskoj terasi", u Pančevu. Sećam se, u mojoj ekipi Aca Trandafilović, Aca Matić, Mila Lekić, orkestar Branka Belobrka. Pevali smo blokovsku muziku, svako je pevao svoj fah, a meni za kraj obično pripadao sevdah. Kad završimo čeka nas meze, sifoni, vino. U našoj ekipi niko nije pio sokove. A na kraju, konobar na tacni donese bakšiš, pokriven salvetom.

- Dolazili su nam Fila Filota, Veljko Guberina, Šekularac, Mija Aleksić. Sve na nivou, bez onog bez onog narudžbinskog maltretiranja "pevaj šta znaš", "a zašto ne znaš". Slično je bilo i u pančevačkoj "Slobodi" sa sjajnom ekipom: Kvaka, Tozovac, Sava Ludajić i ja.

Diskografsku karijeru Dževada Ibrahimagića (1942 - 2021) obeležio je Ilija Spasojević, jedan od rodonačelnika lipovičkog stila. Dževad je i matematički najplodniji pevač Ilije Spasojevića.

- Ilija je bio jedan od najboljih harmonikaša, pravi majstor za izvornu narodnu muziku, ali jako nerazgovetnog glasa. Dovijali smo se na razne načine kako da mi pokaže pesmu. Obično se dešavalo da Ilija svira, a ja skidam melodoju sa harmonike, jer nije bilo magnetofona.

- Ilijine melodije sam uvežbavao i u autobusu od Beograda do Pančeva. Poneko se od putnika okrene, čudno me pogleda, a ja nastavim da uvežbavam pesmu. Bude mi neprijatno, pa došapnem: "Ja sam pevač, učim pesme za ploču."

Uporedo sa Ilijinim pesmama, snimao je Dževad i Bucine pesme, naročito na najvećim festivalima. Taj divan spoj Šumadije i Bosne doneo je poseban narodnjački izraz.

- Buca je svirajući u Bosni naučio te široke sevdalijske trilere od Ismeta Aoajbegovića Šerbe. U Bosni je pokupio sevdah, od komšija Roma i oca Milorada zavoleo violinu, od kafanaca i mnoge poroke. Sećam se, igramo šah a Mira Vasiljević došla na probu, čekala ga i otišla. Buca upali auto, stigne je i svašta joj kaže. Takav je bio Buca, ranjiv i osećajan čovek.

Diskografska karijera Dževada Ibrahimagića trajala je od 1967. do 1982. Snimio je dvadeset singlova i dva albuma, sa nekoliko namenskih pesama i potencijonih evergrina: "Rodi mi draga sina", "Nasledniče sine moj", "Ženi se brate ove jeseni", "Momačko veče", "Beskućnik", "Sudbina mi dodelila suze", "Slomljeno srce", "Besane noći", "Ljubav se ljubvlju liječi", "Ja prošetah šefteli sokakom", "Ne plačite oči moje", "Ja sam momče sa planine"...

- Bile su to godine kada su se ploče kupovale više nego automobili. Bio sam ponosan što pevam i sviram narodnjake. Voleo sam Srbiju kao moju rodnu Bosnu, šumadijske dvojke mi legle kao sevdalinke, a kolo sam igrao bolje i od samih folkloraca.

- Sa kolegama sam bio kao sa svojom braćom, bili smo nešto najrođenije. Ispovedali smo se jedni drugima, družili se po tri meseca na zajedničkim turnejama, ostajali jedni kod drugih na konacima. Da smo se mi estradni umetnici pitali, Juga se nikad ne bi raspala. Kafane pune, džepovi puni, duša puna, a ljubavni jadi bili jedini problemi.

Dževad Ibrahimagić (za prijatelje Džeki) povukao se sa estrade početkom 80-ih, i to kad je mogao da ostvari veoma uspešnu karijeru.

- Kolege i novinari su me mešali sa Salkovićem (Nedžad - Dževad), zbog čega se Nedzad ljutio na mene. Dešavalo se na koncertima da ga voditelji najave kao Dževad, a ja ga dodatno pecnem: Evo, da se kolega ne bi ljutio, ja ću uzeti nadimak Nedžad." A onda sam samog sebe prozvao Džeki, samo da se Nedzad ne bi ljutio.

Posle teških bičeva sudbine, nekoliko saobraćajki, nekoliko moždanih udara i bajpasova, živeo je od lepih pesama i lepih uspomena. I kad je teško govorio, najlepše je pevao. Preminuo je na današnji dan, 21. marta 2021. u Beogradu.

(Goran Milošević)