"Šumadijski Pavaroti" u pesmama i sećanjima: 17 godina od smrti Zorana Jovanovića

"Jednom se živi, tako je to,

Preporučujemo

jednom se voli u godina sto,

prava se ljubav večno pamti druže,

ni leptiru nisu iste sve ruže.

Odvedi me druže pod prozore njene,

da prespavam život na pragu te žene,

mislio sam dok očima gledam,

da je grlim, da je nikom ne dam.

Želim joj reći istine dve

ne može čovek da izdrži sve,

istna druga moj je san o sreći

da s ružom u ruci prag ću joj preći.

Ljubav i sreću želeh sa njom,

verovah slepo u zanosu svom,

verovah sebi da je sreća sa mnom,

ne nadah se ovom oblaku tamnom."

(Predrag Vuković Vukas)

Ovo je jedna od desetina besmrtnih pesama iz opusa Zorana Jovanovića, ovo je sećanje na "šumadijskog Pavarotija".

- Rođen sam u Zagorici kod Topole. Čuo sam da su moji preci doselili u Zagoricu još krajem 18. veka, zajedno sa Karađorđevim precima. Majka Milena je gajila dva sina, a otac Živko je bio poznati basadžija u čuvenoj ekipi sa Šiljom iz Kloke, Čuljikom iz Trnave i Popom iz Batočine. Uz oca sam počeo da sviram i pevam, zavoleo harmoniku i prave narodne pesme. Kasnije sam zbog fudbala i nekoliko lomova ruke batalio harmoniku, a zbog pesme sam batalio školu. Uspeo sam da završim gimnaziju i muzičku, bio sam dobar đak nemirnog duha. I moje razredne starešine su uživale u mom pevanju, ali direktori su to smatrali lošim vladanjem - pričao je legendarni Zoran Jovanović (1950 - 2005).

- Voleo sam Kvaku, Bilkića, skidao njihove pesme, upijao njihove fazone i ukrase. Kad sam snimio nekoliko ploča, doživeo sam najveće priznanje: Bora Spužić Kvaka svratio u Zagoricu da me upozna i doneo dve kile kafe za svog budućeg naslednika.

Vanredno inteligentan, vredan i muzikalan ovladao je repertoarom od nekoliko hiljada pesama, savladao umeće pevanja u kolu i prostudirao sve draži kafane.

- Da ne beše Radiše Uroševića, verovatno nikad ne bih ušao u diskografiju. Radiša je počeo da snima ploče sa 18 godina, a ja napunio 26 i ništa. U jednom trenutku Radiša me pita: "A što ti ne bi snimio ploču, možda Vukas ima neku pesmu za tebe." Otišli smo kod Vukasa i kad sam pustio glas, samo je rekao: "Ti si taj, takvog tražim, ali trenutno nemam pesama za tebe." Radiša mi je velikodušno ustupio pesme koje su bile njemu namenjene. Vežbao sam pola godine da bih snimio te dve pesme za moju prvu ploču. Mnogo puta sam se trzao iz sna i pevao "Zbogom majko, zbogom oče, gledaj draga našeg sina da ne živi k'o siroče".

Tako je 1976. godine u umetničkoj radionici Predraga Vukovića Vukasa rođen "šumadijski Pavaroti". Vukas se zaljubio u Zoranove visine i iskrenost, a Zoran je dobio kompozitora koji će mu obeležiti karijeru sa pedesetak pesama: "Kapetan potonulog broda", "Razvio se ruzmarin u travi", "Zapalio bih celo selo", "Ruža i baštovan", "Čuj mala, malena", "Žene misle sve sam rek'o", "Živeću ja i bez tebe", "Odvedi me druže pod prozore njene", "Jesenja pesma", "Lišće pada, jesen vlada", "Od Topole pa do Fruške gore", "Nije meni petnaest godina", "Zalazak sunca u oktobru", "Rasti, rasti, ruzmarine", "Da Moravom vino teče"...

- Bivalo je godina kada sam po popularnosti bio u samom vrhu. Neki menadžeri su uspeli da me ubede da batalim svadbe i vašare i da se posvetim koncertima i budem velika zvezda. Ja pristanem i posle godinu dana se pokajem. Na prvoj sledećoj tezgi nisam mogao da se sastavim: zaboravio sam pesme, glas me neće. Tada sam batalio koncertnu karijeru, prepustio sam to megazvezdama, a ja sam se posvetio se karijeri narodnog pevača na svadbama i vašarima.

Tokom karijere snimio je dosta lepih pesama i sa ostalim autorima: "Pomoravski vrbaci", "Momak Moravac", "Oj, Srbijo", "Preživeću, preboleću", "Spavaj, kćeri moja" (Kemiš), "Doviđenja, lepotice moja", "Računaj na neznanog svata", "Sve za tebe", "Nek' mi tebe ne diraju" (Miša Mijatović), "Eh, ti moja željo pusta" (Šaban), "Svadba" (Moma Stanojević), "Ti si žena nad ženama", "Kad pogledam s Kosmaja" (Doca Ivanković)... Znao je Zoran i sam da komponuje i napiše tekst. U pesmi "Malena moja" pokazao je kako može maestrlano da donese prelepu baladu, pravi narodnjački šlager.

Važio je za jednog od najplaćenijih narodnjaka u bivšoj Jugi. Pevao je najskuplja veselja u okolini Beograda (još kad su Mirijevo i Žarkovo bili sela kod Beograda), čuvene svadbe u požarevačkom karaju na kojima je doktorirao pevanje u kolu. A tek vašari u Šapcu, Požarevcu, Tresijama, Kolarima.

I pored petnaestak ploča snimljenih za PGPRTB, petnaestak godina je bio skinut sa nacionalne televizije zbog pevanja četničkih pesama.

80-ih godina je zajedno sa "Kinezom" i "Mrdom" sa Radio Šumadije osnovao Estradnu fudbalsku reprezentaciju u koju je pozvao i Miroslava, Šabana, Mišu Mijatovića, Radišu, Harisa, Senada Milanovića, Novicu Uroševića, Peru Crnobrnju... Odigrali su mnogo humanitarnih utakmica, pevali za "Privredni preporod Srbije", učestvovali na oproštajnoj utakmici Hrista Stoičkova. U ovakvoj postavi Bora Čorba je uspeo da dogura do rezervnog golmana.

Bio je retko iskren, duhovit i pravdoljubiv čovek. Voleo je pesmu, ali ne i lažni sjaj estrade i foliranje koleginica. Prezirao je umišljene zvezde koje su postale pevačice tako što su prale čaše i spavale sa gazdama.

Odrastanje u srcu ustaničke Srbije predodredilo je i Zoranovu posvećenost srptvu i očuvanju narodne tradicije. Bio je

ubeđeni patriota i demokrata u životu i u politici. I pored pošteno zarađenog, nije bio srećan u nesrećnoj Srbiji. Preminuo je 12. marta 2005. Poživeo je samo 55 godina.

I kad je umro, ostavio je ugovorene nastupe za naredne dve godine!

P. S.

Nedostaješ Zorane, naročito u beogradskom etru i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Tvoje kolege, Zorane, prave budale od sebe da bi bile popularne. Samo si ti, Zorane, dostojan da im "pisneš" i da ih priupitaš - imate li obraza kad već nemate ukusa i stila?

(Goran Milošević)