10 godina od smrti Vere Ivković: I skromnost i muzikalnost, i lepota i odmerenost

"Šta će mi šalvare, šta će mi daire,

Preporučujemo

šta će mi crne kose i duge noge bose.

Nemam ni šalvare, nemam ni daire,

nemam ni crne kose, ni duge noge bose.

To što može srce moje, ma to može retko koje,

to što može srce moje, ma to može retko koje.

To što može grlo moje, ma to može retko koje,

to što može grlo moje, ma to može retko koje.

To što može telo moje, ma to može retko koje,

To što može telo moje, ma to može retko koje."

(Miša Marković)

Pesmom "Šta će mi šalvare" iz 1981. godine jedan okoreli roker je započeo da komponuje velike hitove narodne muzike, a jedna vrhunska pevačica je modernizovala svoj izraz.

- Kada sam rešio da se prešaltam u narodnjake, tražio sam pevačicu sa kojom ću odmah da napravim hit. Odabrao sam Veru Ivković, koja je sedamdesetih snimala uglavnom nešto što liči na izvornu muziku. Slušajući je kako peva, znao sam da se radi o izvanrednoj pevačici, jednoj od najboljih svih vremena. Namerno sam joj ponudio pesmu sa malo teksta i dosta ritma, sa stihom "to što može grlo moje, ma to može retko koje". Jedva sam je ubedio da snimi "Šalvare", žena prosto nije razumela pesmu. Tad je to bila avangarda, a i danas je moderna - pričao je hitmejker Miša Marković.

Vera Ivković je rođena 1949. godine u Jajčiću kod Ljiga. Sa godinu dana mlađim bratom Žikom bila je prava atrakcija na seoskim svetkovinama.

- Propevala sam čim sam progovorila. Prvi "honorar" sam dobila sa pet godina kada sam na jednoj slavi sa mojom bakom zapevala pesmu "Moj dragane što me zaboravljaš". Moja baka je volela tu pesmu, od nje sam i naučila da pevam, prvo u kući pa na prelima, slavama, poselima - pričala je Vera Ivković (1949 - 2012) u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Išla sam u srednju medicinsku školu. Pevala sam i na odmoru, pevala sam i na časovima matematike. Dopalo se to i mojim nastavnicima i mojim drugarima iz odeljenja, pa se dešavalo da otkažemo pismeni ili propitivanje uz uslov da ja pevam ceo čas. Nastavnici su me nagovarali da odem na audiciju Radio Beograda. Sa sedamnaest godina postala sam solista radija, a ubrzo sam počela da snimam i ploče.

U diskografiji je od sredine 60-ih. Snimila je (što solo, što u duetu sa suprugom Danilom Živkovićem) preko trista pesama na četrdesetak singlova i dvadesetak albuma. U Verinom opusu teško je napraviti razliku između izvornih i novokomponovanih pesama: "Moj dragane", "Moj dilbere", "Bere cura plavi jorgovan", "Sojčice, devojčice", "Cojle, Manojle", "Vragolastu rodila me nana", "Što se mala uobrazi", "Ide lola iz Inđije", "Ej, dala sam ti oči vrane"...

- Naročito mi leže te "prečanske" pesme. Možda i zato što je moj muž Danilo Živković bio pravi majstor za takve pesme. Danilo je rođeni Piroćanac, ali je sa 16 godina došao u Srem kod majčine familije, upoznao pesme i mentalitet ravnice.

Izvikanijih, atraktivnijih i popularnijih od Vere bilo je mnogo, boljih od Vere bilo je malo. Teško je naći pevača koji je pevao tako slatko, a dikcijski i intonativno savršeno. Neke pesme iz Verinog opusa su uveliko onarođene, neke su naglo živnule, a neke će tek vaskrsnuti. Teško je naći lošu pesmu u Verinom opusu.

Skoro svaki Verin album sastoji se od desetak pesama ujednačenog kvaliteta. Srećom, i Jutjub ima prednost u odnosu na vinile - nema "A4" i "B5". Zato su neke pesme iz Verinog opusa slušanije danas nego u godinama snimanja: "Sviđaš mi se momče", "Šta će mi šalvare", "O vetrovi južni", "Ludo srce", "Kako je ptici bez luga"...

Verin glas je kao i Verino lice - bogomdan i negovan. Zbog pesme je batalila školu, ali je tokom čitave karijere školovala svoj glas.

- U moje vreme postojale su škole pevanja. Na Radio Beogradu imali smo Carevca, Ivu Cenerića, Branka Belobrka. I moj Danilo je vodio školu pevanja. Pevanje nije samo glas nego i kultura govora i donošenja pesme, tehnika disanja, ispevavanje trilera, impostacija.

Verin glas je podjednako dobro prijanjao i uz harmoniku i uz tamburu i uz trubu. I Verina skromnost je prijanjala uz njenu muzikalnost. Za publiku je uvek imala novu haljinu i rumen koji ne silazi s lica. Imala je i osmeh koji je krio tugu. I kad je najviše patila zbog ćerkine bolesti i smrti, pevala je najlepše na svetu. Sećam se, dođe uplakana na radio, a znam da nije pričljiva ni kad je najveselija. Pokazah joj omot ploče Buce Jovanovića, Vera se još više rasplaka, prepoznade Bucu i poče da peva "Iza sedam gora i mora..." Poželeh da tako pevaju i rajske ptice.

(Goran Milošević)