Žika Radujević, pisac desetina evergrina: Nema tekstopisca koji gleda u zbirke poezije i od svakog drpa pomalo

"Na obali reke kraj žalosnih vrba

od davnina stoji jedna krčma stara,

Preporučujemo

u njoj svako veče muzika se čuje,

pesma što u duši neku sreću stvara.

Krčma stara, krčmarica mlada,

vino toči, blistaju joj oči,

oči mile a meni se smeše

kad god svratim i kad vino platim.

Zaklonjenu šumom videt' je ne možeš već pođi u susret zvucima gitare,

samo jednom svrati krčmaricu vidi, zavolećeš vrata ove krčme stare.

Došao sam jednom i zavoleh ludo krcmaricu mladu sa očima plavim,

često puta rešim da ne idem više,

već ne mogu snešak njen da zaboravim."

(Časlav Đoković - Žika Radujević)

"Krčma stara, krčmarica mlada" obeležila je lepe dane i pijane noći mnogih boema i kafanaca. Ne spada u red izlizanih hitova i pesama sa višemilioniskim lajkovima na Jutjubu, a sluša se skoro pola veka. Pobedila je i svog pevača i svog kompozitora i svog tekstopisca. Ipak, u ovoj pesmi najvredniji su stihovi. Ovo je priča o Žiki Radujeviću, piscu pesme "Krčma stara krčmarica mlada" i desetina narodnjačkih evergrina.

- Ovo je moja najslikovitija pesma. Opisao sam čuvenu kafanu "Kod Cuja" u Mataruškoj Banji, s one strane Ibra, ispod visećeg mosta. "Kod Cuja" su počinjali Ana Bekuta, Vesna Zmijanac, Zorica Marković, a carovao Ranko Stojanić Šoro, najbolji kraljevački kafanac - priča Žika Radujević.

- Tu je svako veče bilo kao na vašaru, više publike oko kafane nego unutra. Kafana je bila zavučena, samo čuješ muziku, ne vidiš je dok joj se ne približiš. Tako su nastali stihovi "Zaklonjenu šumom videt' je ne možeš, već pođi u susret zvucima gitare". Jedino što sam domaštao u ovoj pesmi je "krčmarica mlada", koja joj je možda i produžila vek.

Pisao je Žika i mnogo godina pre snimanja prvih pesama. Ipak, da ne beše susreta sa Borisom Lazovićem u jednoj kafani, možda nikad ne bi postao tekstopisac.

- U kafani "Kod Ruže" u Kraljevu zateknem Borisa Lazovića (Vukasovog pevača) kako sedi za stolom i piše pesmu. Ja pogledam i kažem mu da to što je napisao nema nikakve veze i smisla. Boris mi dade onaj papir i reče: "Evo ti pa napiši!"

- Ja sednem i počnem da pišem roman. "Ti misliš da je lako napisati pesmu da se peva, nije to roman. To su strofe i refren koji se ponavlja da bi se bolje zapamtio. Ako ubodeš hit, možeš velike pare da zaradiš" - zagolica me Boris Lazović. Odvojim se u svoj kutak i napišem pesmu. Kad sam pokazao Borisu, oduševio se. Tako sam postao tekstopisac.

Žika Radujević je urbana legenda grada Kraljeva, svedok istorije nastanka pesama i pevača u tom bogomdanom kraju oko Ibra I Zapadne Morave.

- Rođen sam 4. marta 1948. u selu Bukovica, 13 kilometara od Kraljeva prema Čačku. Zavoleo sam pesme još sa onih prvih radio prijemnika, detektora sa slušalicama. Slušajući Savu Jeremića, počeo sam da sviram u sviralče. Kad sam sa roditeljima došao u Kraljevo, batalio sam frulu. I tad je frula važila za čobanski instrument.

- Umesto pevanja i sviranja opredelio sam se za pisanje pesama. Bilo je kompozitora koji su mi nudili ne 25% od prodaje, nego 75%. Sećm se, odem u "Jugobanku" da vidim ima li šta na računu. Stanem ispred blagajne, potpišem nalog i ne pogledam šta sam potpisao. Blagajnik češlja one pare, ja pomislio da sam baksuz, došao baš kad sravnjuje pazar i predaje smenu. Kad je nagomilao onaj buljuk para, blagajnik me čudno pogleda i reče: "Šta gledate, ovo je vaše!" Natrpam one pare u sve džepove i izađem iz banke kao smotani lopov. Ali, od 90-ih pa narednih petnaestak godina nisam dobio ni kinte.

Prvi veliki hit u tekstopisačkoj karijeri Žike Radujevića je "Kaži sinu da i ja postojim". Pesmu je komponovao Predrag Vuković Vukas, odsvirao Dragan Aleksandrić sa svojim ansamblom, a otkukao najlepše na svetu Bora Spužić Kvaka na "Hit paradi" 1979.

- Pesmu sam prvo ponudio kompozitoru Časlavu Đokoviću. Svidela mu se pesma, ali ne i tema, kaže čista socijala. Kad sam je pokazao Vukasu, okrenuo se prema meni i rekao: "Pogledaj, naježio sam se! Ovde tekst nosi sve." Vukas je pesmu namenio Vidi, pošto sam je napisao u ženskoj verziji. Kad je snimio sa Kvakom, nije mi se dopala na prvo slušanje. Ubrzo je postala megahit, a Časlav Đoković je kukao i lupao se pesnicama po glavi zato što je ispustio hit.

- Početkom osamdesetih počeo sam da pravim koncerte po selima i varošima. Pozvao sam i Kvaku, a on mi reče da to nije njegov nivo. Samo sam mu rekao dabogda se vratio na onaj nivo na kome si bio pre moje pesme, i tu smo završili saradnju.

Snimio je Žika oko dvesta pesama sa svojim autorskim potpisom: "Krčma stara, krčmarica mlada" (Ranko Stojanić Šoro), "Ja vragolan i moj deda" (Ljubo Kešelj), "Kaži sinu da i ja postojim" (Kvaka), "Volela si karanfile bele" (Angel Dimov), "Ne bih selo zamenio za lepote grada" (Novica Negovanović), "Kune mi se jedna žena" (Jovo Korićanac i Zoki Jovanović), "Izdajico duše moje" (Ljuba Aličić), "U vojsku se sin ispraća" (Srećko Jovović), "Ah, što nisam jasmin beli" (Dobrivoje Topalović), "Moj živote, ljubavi i tugo" (Halid Muslimović), "Još na tebe jastuk miriše" (Merima Njegomir), "Veseljak" (Zoran Jovanović), "Duni vetre sa Banije" (Stole Medaković), "Bol za tobom prebolet' ne mogu" (Stevo Damljanović), "Vodeničar tu sam bio" (Smederevac), "Kraj Morave plave" (Miloš Srećković)...

Najslušanija i najonarođenjja Žikina pesma je "Ja vragolan i moj deda". Nahranila je 'lebom hiljade lokalnih radio stanica i pevača, a najmanje njenog pisca.

- "Ja vragolan i moj deda" je retka namenska pesma koja nije napisana po porudžbini. Jednostavno sam sedeo i razmišljao šta još da napišem a da nije napisano. Setio sam se tardicionlne veze dede i unuka i preneo na papir. Tražio sam temu, a kad sam se setio stihovi su izleteli za petnaest minuta.

- Setio sam se i legendarnog Vukasa koji je poštovao samo kreativne tekstopisce. Govorio je da svakog tekstopisca treba zatvoriti u gluvu sobu, dati mu samo papir i olovku. Nema tekstopisca koji piše pored police sa zbirkama poezije, pa od svakog drpa pomalo.

Napisao je Žika jednu od najlepših zavičajnih pesama "Ne bih selo zamenio za lepote grada" za legendarnog Novicu Negovanovića.

- Odrastao sam u doba blaženog siromaštva i neke socijalne jednakosti. Danas kažu da je to bila neka uravnilovka, a mi smo bili srećni i sa ono malo što smo imali. U doba moga momkovanja bilo je nepristojno biti na ulici posle 23 sata. Devojkama nije smetalo ni ako ideš bos - nađeš devojčicu, podvrneš nogavice i šetaš na korzu.

- Kad je moj otac prodao imanje u selu i prešao u Kraljevo, plakao sam i žalio za livadama mog detinjstva. Tu sliku sam opisao u stihovima: "Moje srce nikad neće zaboravit' rodne njive, otac svoje vrance preže dok im vetar njiše grive. Sa bunara mati ide, na ramenu vedro nosi, deda stari u šljiviku detelinu mladu kosi." Najbolje pesme su one dugačke od sedam minuta i tridesetak stihova. Samo, takvih pesama je najmanje.

I danas neumorno piše, pomalo i komponuje, živi za lepu pesmu. Ipak, sve što je zaradio od pesme vratio je pesmi.

- Možda bih bio i plodniji tekstopisac, ali nisam imao podršku porodice. Moji su to smatrali za neko osobenjaštvo, druženje sa pijancima i propalicama. Zato dinara od svojih tantijema nisam uložio u kuću, sve je otišlo na pesme, žene i kafane.

(Goran Milošević)