Šumadijski bluz Mirka Glišića: Od Smaka do narodnjaka (PLEJLISTA)

"O kako ste ljudi moji, jedna soba, drugi svet,

ja sam sam u svojoj čoji, gledam tuđi truo cvet.

Poklonio bih život da pređem stari plot.

Sanjao sam žutu dunju, zemlju moju, zelen gaj,

video sam sjajnu munju, drag i dalek zavičaj.

Neko mi u snu priđe i reče: stranče, dobro veče!

O, imaš lepa kola stranče, sigurno si srećan ti,

a ja uplakan rekoh, jadan: dajem je za tvoj jedan dan.

A onda poče čudan bluz, moja Šumadija peva o sreći."

(Mirko Glišić)

- Kad se pre skoro pedeset godina pojavila ploča grupe Smak u izdanju RTV Ljubljana na kojoj piše "Šumadijski blues", usledila je prava salva negativnih kritika. Prednjačila je ekipa iz Zagreba, a onda su se pridružili i neki beogradski "znalci". Šumadijski, pa još "blues", mo'š misliti! Neki kritičari su gradili svoje ime na uništavanju šumadijske pesme - priča Mirko Glišić u ekskluzivnoj ispovesti za Muzičku apoteku.

- Tokom kompozitorske i tekstopisačke karijere napisao sam mnogo više narodnih nego pop i rok pesama, ali je koren svih tih pesama baš u "Šumadijskom bluzu". To je ta žica iz koje izvire gejzir mojih stihova. Razmišljao sam kako se naš čovek oseća u tuđini, a na osnovu mojih iskustava kad dođem iz Kragujevca u Beograd. Jednostavno, nisam mogao da napišem pesmu u Beogradu dok ne dođem makar do Mladenovca ili "Kapije Šumadije".

Mirko Glišić je Šumadinac od iskona. Rođen je 6. avgusta 1949. u Županjevcu kod srednjevekovnog manastira Kalenić u opštini Rekovac.

- Moj ludi otac, kako ga zovem od milja, stalno je nešto pevao, dao je pravo bogatstvo za jedan gramofon. Sa tog vrtećeg čuda zavoleh i narodnjake i zabavnjake, i "Dunave, tija vodo ladna" i Bitlse. Bio sam dobar đak, studirao građevinu, zaposlio se u preduzeću za puteve, zavoleo poeziju, oženio knjižarku. Gutao sam retke pesnike, više sam voleo Jevtušenka, Lorku i Miljkovića od Jesenjina.

- A onda me Točak omađijao "Ulaskom u harem". Imao sam ludu želju da napišem nešto za Točka. Vraćajući se iz crkve, kod Doma omladine u Kragujevcu, naletim na mog školskog druga Milana Šerifovića, voditeljsku zvezdu Radio Kragujevca, i izrazim želju da me upozna sa Smakovcima. Točak je opipao moje umetničko bilo, a kad je posle nekog vremena zazvonio telefon i kad me Boris Aranđelović (pevač Smaka) pozvao na dogovor oko prvih pesama, nisam mogao da spavam celu noć. Točak mi je predložio da na temu "Bluz u parku" napišem stihove.

- Setio sam se mog druga koji je zbog ljubavi postao beskućnik. Zaticao sam ga na klupi u parku pored česme i slušao kako mašta o raju... San... rajski dan... molio je... sivi jad poli ga... pa bez nade doziva sve nomade... opet voli ljude, cveće, dovoljno za malo sreće...

Mirko Glišić je prvi i najplodniji tekstopisac legendarne rok grupe iz Kragujevca. Samo za grupu Smak napisao je 15 pesama: "Crna dama", "Daire", "Ljudi nije fer", "Plava pesma", "La kukarača", "Profesor", "Stvar ljubavi", "Bluz u parku", "Šumadijski bluz", "Perle", "Satelit", "Čoveče ti si mlad", "Slikar sa Pikadilija", "El Dumo", "Cigansko srce". Napisao je Mirko i "Ima nešto u tebi što što nikom poklonio ne bi", "Nokaut", "Žuti taksi", "Igraj bugi vugi" (Zlatni prsti), "Amsterdam" (Slađana Milošević), "Voleo sam jednom" (Oliver Mandić)...

- I danas me pitaju - ko ti je ta "Crna dama". To je, u stvari, Žaklina Kenedi. To je dama sa negovanom lepotom i manirima, udata za popularnog i tragičnog američkog predsednika, broj jedan u tadašnjem džet setu. Zamišljao sam kako bi bilo da sam ja taj njen Aristotel Onazis, kako da pobedim zlo koje toliko voli moj džep. Mnogo smo uložili u "Crnu damu", snimili je '77. u Londonu, ali se isplatilo.

- Bio sam jedno tri godine nerazdvojan sa Točkom, više omađijan njegovom svirkom nego mojom ženom. Malo sam i sviruckao na gitari, naučio i note da raspišem, a onda sam shvatio da Točku, Borisu, Zoranu i Kepi ne trebaju note.

- Ne mogu da se naodgovaram na pitanje u čemu je tajna Smaka. Zamislite tu promociju albuma iznad Atlantika na letu Beograd - Njujork! U stvari, odgovor o fenomenu Smaka je veoma jednostavan: sve smo stvorili bez droge, na čist talenat i ljubav, uz mnogo duhovnosti. I Točak je primetio da su naši koncerti i jedna vrsta sabornosti.

Od početka osamdesetih Mirko Glišić je zaplovio u narodnjačke vode kao kompozitor i tekstopisac, autor oko hiljadu pesama.

- I moje prešaltavanje je iskreirao svevišnji. Dok sam radio sa građevinskom ekipom u Svilajncu, jedan domaćin me zamoli da mu obezbedim buldožer da izravna neku njegovu parcelu. Kad smo obavili posao, pozove me na zabavu u Grabovac. Kad tamo, Kemiš i Vesna Zmijanac u restoranu. Kad je Kemiš saznao da sam pisao za Smak, reče mi da probam da napišem nešto za Vesnu. I tako je krenulo... "Nevera moja" (Vesna Zmijanac), "Živela Srbija", "Sreo sam Solunca", "Stara ljubav ne umire lako", "Selo moje moja dedovino", (Radiša Urošević), "Branili su našu ljubav" (Zorica Brunclik), "Da si sa mnom jela žutu proju" "Idemo dalje" (Nedeljko Bilkić), "Ne boli me kraj" (Ljuba Lukić), "Što ti sada nije pravo" (Savo Radusinović), "Hajde čiko, hajde striko" (Joca Stevanović), "Spavaj kćeri moja", "Tvoja lepota košta me života" (Zoran Jovanović), "Ti znaš moju tugu", "Tugo moja dobro veče" (Botunjac), "Prolaze nam dušo lepe godine" (Šeki), "Može, može što da ne" (Zorica Minić), "Kako mama kaže" (Sneža Đurišić), "Pružiću ti priliku" (Radiša Ranković Dila), "Crna mačka" (Toma Čolović), "Malo mesto sve se zna", "Gde ti tu i ja" (Goca Vučković), "Ti si bio drugačiji", "Subota veče", "Nano, nano", "Vreme briše sve tragove" (Vera Nešić), "Naslednica", "Bog je dobar", "Jabuko moja", "Hej zumbule" (Lepa Lukić), "Ne brini za mene majko", (Smederevac), "Vratićeš se živa bila" (Bikinjac), "Ti si nešto posebno", "Ja sam ti najbolji drug" (Gorica Ilić), "Marina", "Dosta mi je obećanja", (Boban Zdravković), "Da si sa mnom jela žutu proju", "Od kafane do kafane" (Stevo Damljanović)...

- Pisao sam i sentiše i zavičajne i šaljive i namenske pesme. Jedna od mojih najsnimanijih pesama je "Da si sa mnom jela žutu proju". Snimali je Nedeljko Bilkić, Stevo Damljanović, Boro Drljača. I danas se pitam kako je kompozitor Predrag Negovanović ubedio jednog Bilkića da je snimi. U stvari, to je pesma koja ima zaokruženu priču, jaku poruku, a žuta proja je samo mamac i fazon.

Foto: Promo

Mirko Glišić je apsolutni rekorder u narodnjačkoj diskografiji po broju napisanih i snimljenih namensko-šaljivih pesama:

"Mnogo volim strica, ista nam je žica, niko se ne slaže kao nas dvojica.

'Ajde čiko, 'ajde striko, ne može nam ništa niko,

uživaj dok ima novca, zagrli sinovca."

"Tetka mi je super, svano nemam reči, ali ovu pesmu posvećujem teči.

Tečo, tećo, ti si prava lola, ti si svetski čovek, stara srpska škola."

"Ova moja tetka čista je desetka, svi je vole, svi bez izuzetka."

"U mom kraju najjači sam poljoprivrednik,

tražim ženu varošanku, modernu i šik.

Udaj se za mene mala, sunce da te greje,

pa da vidiš kako seljak i ore i seje."

"Otiš'o sam u gradsku fabriku umesto da sam sadio papriku.

Radio sam kao grom, a sad sam na plaćenom.

Postao sam glavna nada na birou rada."

Ponosan je Mirko i na svoje rodoljubivo - patriotske pesme, naročito na pesme "Živela Srbija" i "Sreo sam Solunca".

- "Živela Srbija" je proglašena od strane "Radija 101" najlepšom novokomponovanom pesmom o Srbiji do 1992. Kad je Dragan Stojnić čuo pesmu, molio me da ne dozvolim da je puštaju u željama slušalaca. Ali, pesma je izvođena i na političkim mitinzima, pa je možda i malo pojeftinila. Ali, ostaje za sva vremena svemirski aranžman Dragana Kneževića i nebeske visine Radiše Uroševića.

Mirko Glišić je član skupštine SOKOJ-a, gde se intenzivno zalaže za pravedniji odnos prema autorima i korisnicima muzičkih dela. Zahvalan je svim svojim saradnicima što su mu omogućili da do sada snimi preko hiljadu pesama.

- Moj životni moto je - prvo čovek, pa umetnik. Najveći umovi sveta govore da je osnov života - muzika. Ljudi su prvo počeli da pevaju, pa da se biju. U Čerčilovom ratnom budžetu najviše je odlazilo na kulturu, jer, ako izgubimo kulturu zašto da živimo i zašto da ginemo.

- Bogu hvala, zakoračih u sedamdeset treću, a juče napisah moju najnoviju pesmu. Ne robujem klišeima i nekom umiranju u lepoti ljubavi njih dvoje. Kad sam pročitao prevod pesme "Dona, dona", ukapirao sam da se radi o kravi koju vode na klanje. Tada sam shvatio da u pisanju i komponovanju uvek može i drugačije, važno je da ono što napišem budi emociju i ubija ravnodušnost.

(Goran Milošević)