56 godina od smrti Dragiše Nedovića: Sećanje na siromašnog pesnika sa skršenom gitarom

"Slušao sam harmoniku jedno veče celo,

Preporučujemo

od pesme se srce moje tugom razbolelo.

Od tad' slušam harmoniku po svu noć bez sana,

sviraj meni harmoniko pesmu srećnih dana

Harmoniko sviraj, sviraj, dragu mi dozivaj.

Mom životu kraj će doći skoro jednog dana,

svu noć ću te verno slušat' do zore bez sana.

Moj je život prepun suza, srce puno boli,

teško je to harmoniko kad se tajno voli.

Dragu moju vrati, vrati, da srce ne pati.

Za te živim harmoniko i u snu te snevam,

ti si moja devojčica, tebi pesme pevam.

I kad dođe kraj života, bol samrtnog krika,

na rastanku nek' mi svira samo harmonika.

Harmoniko sviraj, sviraj, dragu mi dozivaj."

(Mija Krnjevac - Mića Stojanović - Dragiša Nedović)

31. januara 1966. preminuo je Dragiša Nedović, pesnik i kompozitor nekih od najlepših i najpevnijih narodnih pesama. Otišao je onako kako je i živeo - tiho i neprimetno. Na večni počinak, po sopstvenoj želji, pratili su ga stihovi njegove pesme "A kad dođe kraj života, bol samrtnog krika, na rastanku nek' mi svira samo harmonika". Tri godine posle Dragišine smrti snimljena je pesma "Harmoniko sviraj, sviraj" na ploči Miće Stojanovića.

- Pesmu "Harmoniko, sviraj, sviraj" potpisuju tri autora: Dragiša Nedović kao tekstopisac, Mija Krnjevac i moja malenkost kao kompozitori. Na Drgaišine stihove Krnjevac je komponovao romansu, a ja sam se osmelio da tu romansu prepravim na baladu. Dopisao sam refren i stavio tročetvrtinski takt, otišao kod Krnjevca i otpevušio mu na harmonici. Kad je to čula i Bisa, Mijina supruga i prva kritičarka, dobio sam amin da je snimim na ploči - pričao je Mića Stojanović u Muzičkoj apoteci.

- Početkom 60-ih ja sam bio najmlađi pesnik i kompozitor u narodnoj muzici, a Dragiša Nedović najstariji. Sad sam ja najstariji, al' ne vidim najmlađeg. Ima i danas i tekstopisaca i harmonikaša i kompozitora, imali bi i šta da popričaju sa Moravom, ali ne umeju.

Stotine pevača je snimalo Dragišine pesme, ne znajući da su njegove, u najdubljem uverenju da su izvorne: "Stani, stani, Ibar vodo", "Na Moravi vodenica stara", "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Odrasto sam dole kraj same Morave", "U lijepom starom gradu Višegradu", "Prođoh Bosnom kroz gradove", "Siromah sam druže", "Pluća su mi bolna", "Beograde, grade na Dunavu", "Obraše se vinogradi"...

- Dragišu sam upoznao samo kroz njegove pesme i pojmio kakav je to čovek bio. Svojim stihovima i melodijama slikao je ovu našu Moravu i Šumadiju, Bosnu i Dalmaciju, slikao je i svoju pustolovnu prirodu. Što bi rekao Pasternak: "Veliko se vidi na odstojanju" - pričao je Milan Babić.

- Snimio sam nekoliko Dragišinih pesama. Kad ih pevam, ja vidim moje detinjstvo u dolini Ibra i Zapadne Morave. Imam utisak da je to bio jedan jako nesrećan i osećajan čovek koji je pesmom usporavao lepe trenutke.

Odrastajući u Mrčajevcima uz svog muzičkog oca Obrena Pjevovića, i Miroslav Ilić je upoznao pesme Dragiše Nedovića.

- Prve muzičke korake načinio sam u Obrenovoj "Raspevanoj Šumadiji". Vodilli su me kao atrakciju, "vunderkinda", zajapurenog osnovca koji u narodnoj nošnji sa šajkačom i šiljkanima zadene prst za prsluče i peva "Odrast'o sam dole kraj same Morave, gde rastu Moravke plave i garave". Tak kasnije saznadoh da je i to pesma Dragiše Nedovića - pričao je Miroslav Ilić.

Dragiša Nedović (1916 - 1966) je pionir novokomponovane narodne pesme 20. veka. Imao je kompozitore i pevače svojih pesama (pre svih Miju Krnjevca i Miću Stojanovića), imao je i dežurne zapisivače svojih pesama.

- Polovinom prošlog veka, kao učenik Osnovne škole "Stanislav Sremčević" u Kragujevcu, stanovao sam u komšiluku Dragiše Nedovića u ulici Toze Dragovića (danas je to ulica Sretenjskog ustava). Prihvatio me i zavoleo kao zaljubljenika u pravu narodnu pesmu, znao je da po nekoliko sati provede sa mnom u dugim šetnjama po hipodromu i Šumaricama. Imao sam zadatak da beležim njegove tek nadošle pesme - kaže Milan Jokisimović iz Brnjice kod Kragujevca, dežurni zapisivač Dragišinih stihova.

- Govorio mi je: "Sine, ponesi blokče i olovku, a ja ću ovu moju gitaru sa ruskim štimom". Čika Dragiša je imao slab vid, tako da sam ja beležio, precrtavao, ispravljao njegove stihove, baš onako kao su izvirali. Kad zapišemo pesmu, Dragiša uzme svoju gitaru, odsvira melodiju, otpevuši pesmu. Mogao je u tom trenutku da naiđe bilo ko od njegovih rođaka i ukućana, sve bi ignorisao dok ne završi pesmu.

Kragujevčani ga pammte po crnom odelu, tamnim naočarima, šeširu i gitari o ramenu, slabovidog i grudobolnog. Pamte i veličanstvenu sahranu sa najmasovnijom pratnjom u istoriji grada na Lepenici. Demistifikacija Dragišinog ogromnog kreativnig opusa i kratkog i mučeničkog života počela je tek u ovom veku. Dragiši Nedoviću u čast ustanovljen je festival narodne pesme koji nosi njegovo ime. O Dragiši se pišu knjige, pesmarice, novinski članci. Kao što se nekad preterivalo sa nepoznavanjem i izvrgavanjem Dragišinog autorstva, tako se danas preteruje sa nagomilavanjem - pripisuje mu se i što jeste i što nije.

(Goran Milošević)