35 godina legendarne pesme Mirka Rondovića: Šta je večito i univerzalno u "Pljevaljskim tamburašima"

Legendarna pesma "Pljevaljski tamburaši" snimljena je 1987, a izgleda kao da se peva makar sto godina. Na prvo slušanje, reklo bi se, pesma lokalnog karaktera, a posle 35 godina osvoji sve meridijane na kojima žive naši ljudi. Šta je to tako univerzalno u "Pljevaljskim tamburašima"?

Preporučujemo

- Ja sam imao tu sreću da se rodim na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne. Pljevljima su tako blizu (i geografski i muzički) i Kosovo i Makedonija i Vranje. U Pljevljima su se ukrštali razni uticaji, od naših pravoslavnih preko orijentalnih do katoličkih. Naime, jedno vreme su i Pljevlja bila pod okupacijom Austrougarske, tako da je i prozapadna varijanta kulture imala utcaja na moj rodni kraj. U tom centru srpske državnosti i duhovnosti stvoren je konglomerat gospodske i uzvišene pesme koja dobija posebnu lepotu - kaže gospodin Mirko Rondović, kompozitor i prvi pevač "Pljevaljskih tamburaša".

- U Pljevljima se odigravao susret civilizacija i muzičkih kultura. Pljevlja su 253 godine bila administrativno-kulturni centar Sandžaka. Posle aneksije Bosne, jedan deo grada je pripao pod uticaj Austrougarske, a jedan je ostao pod uticajem Turske. U toj utakmici u pevanju i muziciranju, čuli su se istovremeno i bečki valceri i zurle, tambure i harmonike. Mnoge pesme su baš iz Pljevalja otišle u Vranje, na Kosmet, u Bosnu.

Tako su i "Plejevaljski tamburaši" otišli u svet. Dva rođena Pljevljaka, Mirko Rondović i tekstopisac Ruždija Krupa, od naizgled lokalne teme stvorili su pesmu sa najšrom ljubavnom porukom - "usne što ostaše meni dužne".

- U pesmi su opisane lepote Pljevalja, naši prelepi lokaliteti. Čini mi se da sam uspeo tako poetičan tekst da udenem u to pljevaljsko gradsko ruho. Zbog tog urbanog šmeka "Pljevaljske tamburaše" snimaju u Vojvodini, u Bosni je snimljena varijanta "Mostarski tamburaši", da ne pričam koliko je popularna u Srbiji i Crnoj Gori. Ipak, mislim da su te "usne što ostaše meni dužne" učinile pesmu toliko širokom i besmrttnom.

- Bez lažne skromnosti mogu da kažem da su "Pljevaljski tamburaši" rodili i pesme "Mostovi na Morači" i "Ivanova korita". To je izvor, to je taj kalup iz koga su nastale i ove pesme. "Pljevaljski tamburaši" su, naravno, i moj autorski i pevačkoidentitetski vrhunac, ali i moj hendikep. Mnogi ne znaju da ja pevam i još "poneku" pesmu.

"Pljevaljskim tamburašima" je Mirko i sebe obesmrtio, a bogami i svojim kolegama poboljšao krvnu sliku u novčaniku.

- Početkom 90-ih pevao sam na večeri Pljevljaka u Domu JNA. U jednom trenutku dolazi gost i vadi sto maraka i stavlja mi u džep. Ja uzmem tu novčanicu i vratim. Kad sam završio svoju turu, prilaze mi muzičari i pitaju da li sam normalan - odbijam sto maraka u vreme najveće inflacije na svetu i bezvrednih šuški.

- Ubrzo mi prilazi i gost kome sam odbio pare: "Jesi ti neki mangup, meni odbijaš sto maraka". Ispostavilo se da je bio jedan od žestokih momaka, pa sam morao da se pravdam time da nisam hteo da se osramotim pred pred predsednikom opštine i dragim zemljacima.

Pored svih blistavih nagrada i priznanja, stotinak snimljenih pesama za arhivu, trostrukog CD-a u luksuznoj ediciji PGP-a "Zapisano u vremenu", Mirku su najdraže pohvale kolega - Cuneta, Zvonka Bogdana, Ljubiše Pavkovića.

- Naravno, najviše mi prijaju komplimenti Safeta Isovića. Poznavali smo se nedovoljno dobro, a onda mi je javio preko mog prijatelja Zorana Pejkovića da dolazi u Beograd i da hoće sa mnom da popriča. Nađemo se u hotelu Slavija, a Sajo mi reče: "Ti nisi svestan koliko lepo pevaš. Zamolio bih te da me pozoveš prilikom snimanja sledeće ploče da budem tvoj producent." Na moju žalost, zaratilo se i više se nisam video da Sajom.

(Goran Milošević)