Šabačku himnu "Kad je deda lumpovao" komponovao je jedan Lozničanin

"Kad je deda lumpovao u šabačko staro doba,

paljeni su polileji u svih devet carskih soba.

Poljupce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza,

noćni život na Balkanu bio je k'o sred Pariza.

Kad je deda ludovao na tri šora i dva smera,

vozili su štap i šešir dva posebna fijakera.

Služile ga kelnerice nasmejane, ljupke, vešte,

ali deda i ne haje, pa odjuri sve do Pešte.

Treća zora kad osvanu i dogore nova sveća,

pre njega su kući stigle za baku tri korpe cveća."

(Milutin Popović Zahar - Dragiša Penjin)

Davno je Šabac ušao u pesmu - i epsku i lirsku, i varošku i seljačku, i cicvarićku i novokomponovanu. Šabac se da voleti, a Šapčani su poznati kao lokalpatrioti. Šabac je 1977. dobio i svoju himnu, i to od strane jednog Lozničanina - Milutina Popovića Zahara.

- Detinjstvo sam proveo u Loznici, ali sam neke od najlepših pesama posvetio Šapcu i Cicvarićima. Još u mojoj dvanaestoj i trinaestoj godini, završavajući nižu muzičku školu, zapanjivao sam se pričama o junacima sa Cera. Loznica i Šabac su dve ruke istog tela. Razlika je što je Šabac zbog blizine Save imao vrlo pozitivne evropske uticaje - priča Zahar za Muzičku apoteku.

- Nije nikakvo čudo što je Šabac imao jedno od prvih pozorišta i jednu od prvih biblioteka, prvi klavir. Imao je i Boru Janjića, legendarnog harmonikaša i pevača, prvog estradnog zavodnika oženjenog mojom komšinicom iz Loznice.

Komponovao je Zahar čitav ciklus pesama o Šapcu i Cicvarićima: "Kad je deda lumpovao", "Nema više Cicvarića", "Kad pevaju Čivijaši", "Nad Šapcom je mesečina", "Kočijašu, Čivijašu", "Nek odjeknu stare strune", "Lozničanka", "Vozi Cole čeze"...

- Pre desetak godina, u čast tridesetogodišnjiice šabačke himne "Poljupce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza", rekao sam da su Loznica i Šabac jedan grad sa najdužom ulicom na Balkanu. Od centra Šapca do centra Loznice nema praznog prostora. Sve kuća do kuće i avlija do avlije, sve je to jedna ulica duga 55 kilometara. Lozničanke su preferirale Šapčane da bi bile bliže Beogradu i svetu.

Još pre pola veka Zahar je izbunario i muzički obradio bisere iz opusa starih Cicvarića: "Angelina, bela Grkinja", "Od Vardari do Vardari", "Poranio Jovančiću", "Prošetali šabački trgovci", "U Ilije čaršilije", "Hoće čiča", "Kockare", "Pružilo se ravno polje", "Na Šabac je udario Švaba"...

Foto: Promo

Zaharove pesme o Šapcu i Cicvarićima snimali su "Stari Zvuci", Braća Bajić, Goca Lazarević, Radiša Marković, Toma Đorđević, Duško Tešić... Čak je i Lepa Brena sa "Slatkim Grehom" na svom prvom albumu snimila jednu Zaharovu pesmu u ruhu šabačkog starog doba: "Moj deda je bio kavaljer, konjanik prvi u puku, kaldrmom zveckao sabljom, ljubio damama ruku. Nigde nema takvog junaka u celom svetu ni blizu, znao ga ceo Solun, sve dame u Parizu."

Niko Šabac nije opevao sa toliko ljubavi i sa toliko pesama kao Milutin Popović Zahar. Da sam neka vlast u Šapcu, podigao bih Zaharu spomenik i dao mu ulicu za života.

- Šabac je svedok svih najgroznijih i najveselijih stvari u istoriji Srba. Najteži zločini u istoriji ratovanja izvršeni su u šabačkom kraju na početku Prvog svetskog rata. Izgleda da je ovaj vredan narod u pesmi našao kompenzaciju i utehu za sve strahote.

- Šabac je i muzičko i istorijsko čudo, "srpski Nešvil" i "srpski Verden". Šabac se muzički razlikuje od ostatka Srbije. Priča o Srbiji ne počinje niti se završava u Beogradu. Beograd je slivnica svih uticaja i puteva, ali prava Srbija je van Beograda.

(Goran Milošević)