81. rođendan Nedžada Salkovića: "Bio sam treće Radojkino dete, zvala me ćeri Mico"

"Ima jedna cura u sokaku mome,

momci hoće za njom noge da polome.

Smeđe su joj kose po plećima pale,

a dva crna oka kao žiške male.

Đerdan oko vrata pao joj na grudi,

kad je mlađan vidim hoću da poludim.

Sve bi vala za nju za nju mlađan halalio,

kada bih je samo jednom poljubio."

(Husein Kurtagić - Nikola Škrba)

"Ima jedna cura" iz '67. je prvi ubitačan opštejugoslovenski hit Nedžada Salkovića. Ovom pesmom je Nedžad ušao u jato Radojke i Tineta, postao prvi sevdalijski pevač koji je snimao pesme na granici između zabavne i narodne muzike, prvi sevdalija sa modernim i šlagerskim prizvukom.

- "Ima jedna cura" naročito se slušala u Srbiji. Izgleda da ima neke simbolike i u datumu mog rođenja - rođen sam na Badnje veče '41. Moja kuća je jedna od prvih koja je imala radio u posleratnoj Tuzli. Slušajući Radio Sarajevo, zavoleo sam Zaima Imamovića uz Šerbinu harmoniku. Tako sam i naučio najviše sevdalinki. Znao sam da pišem i pre osnovne škole, što čujem to zapišem i pevam. Stariji Tuzlaci su govorili: "Kad Nedžad zapeva na vrh brda, sve puca" - pričao je princ lakih nota u Muzičkoj apoteci.

- Niko mi to nije rekao, a ja se držah pravila - slušaj Zaima, a pevaj na svoj način. Pohađajući mašinsko-tehničku školu, po nagovoru prijatelja, počeo sam da pevam u Domu kulture u Tuzli. U drugom razredu srednje škole postajem član ansambla Radio Tuzle, koja je tada bila jedna od najslušanijih lokalnih stanica, imala svoj narodni i zabavni orkestar. Nedeljom su išle želje slušalaca koje je čitao prvak našeg pozorišta. Uživo sam snimio "Omer beže", ljudi to počeše da naručuju u željama, i tako zapevah na radiju sa sedamnaest godina.

Školovao se Nedžad za siguran posao mašinca u dobrostojećim tuzlanskim fabrikama. Trebalo je još samo da "oduži dug prema otadžbini".

- Služeći vojsku u Zadru, upoznao sam mnoge kolege od muzike, pa i našeg čuvenog "Meksikanca" Slavka Perovića, sa kojim sam pevao u Domu armije, ali ne u "SMB" odelu nego u svečanom odelu uzetom iz pozorišta. Kao učenik škole rezervnih oficira bio sam u dilemi da li ću dobiti prekomandu u Sarajevo ili u Beograd. Sudbina je rekla Beograd.

- Prvi moj izlazak u Beograd doneo mi je fatalan susret kod hotela "Moskva" sa mojim Tuzlakom Zdravkom Novakom, koji je svirao saksofon u ansamblu Mije Krnjevca. Bila je to sjajna prilika da dobijem potvrdu koliko vredim. Zemljak me odveo kod Krnjevca, ja otpevah "Pokraj Save badem drvo raste", a Mija primeti: "Ti si nebrušen dragulj".

- Mija me preporuči na audiciju Radio Beograda. Posle dva meseca rada sa korepetitorom, snimio sam i moj prvi radio snimak "Gonđe ružo u zelenom sadu". Po povratku u Tuzlu zaposlio sam se, oženio, dobio decu. 1964. stiže mi pismo Mije Krnjevca koji predlaže snimanje moje prve ploče sa vodećom pesmom "Zablistalo sunce". Krnjevac nije bio zadovoljan reklamom mog prvenca u PGP-u, pa prelazimo u Jugoton i snimamo moju prvu zlatnu ploču sa vodećom pesmom "Dođi draga Lelo".

Nedžad Salković, Foto: Promo, Pixabay

Nedžadove prve pesme sa Mijom Krnjevcem pročuše se i u Bosni. "Aber" stiže i do Safeta Isovića.

- Čim smo se sreli u Sarajevu, Safet me odmah preporuči na radio kao svog najrođenijeg, bez trunke sujete. Tako sam ušao na Radio Sarajevo bez ikakve audicije, a ubrzo je stigao i moj prvi nastup na "Ilidži" 1966. Novine su pisale da su "Safet i Nedžad podelili publiku, jer kada znamo kolika je popularnost ovog prvog, nije teško zamisliti kakav je uspeh postigao ovaj drugi".

- Dobio sam ubedljivo najveći aplauz, publika me destak puta vraćala na binu, a osvojio sam "samo" drugu nagradu publike. Posumnjao sam u lažiranje. Naime, uz svaku ulaznicu dobijao se jedan glasački listić, a na kraju je listića bilo više nego ulaznica.

Još jedno pismo preporodilo je život i karijeru Nedžada Salkovića. Najbolja srpska harmonikašica poziva Nedžada u svoju ekipu.

- Na turneji po Zagrebu, moj menadžer Hasko Haverlić mi pokazuje pismo. Otvaramo ga i zajedno čitamo: Radojka i Tine Živković me pozivaju da budem vodeći pevač u njihovom ansamblu. Trebalo mi je pola godine da shvatim da sa moje leve starne na pozornici stoji Radojka, a sa desne strane Tine.

- To su vanserijski umetnici koji su svirali bez suviška tonova i nepotrebnih ukrasa. Radojka je bila oduševljena i mojim pevanjem i mojim ponašanjem, postao sam njihovo treće dete. Više sam proveo sa Radojkom i Tinetom od njihove rođene dece Zorana i Slobodana. Radojka me oslovljavala sa "ćeri Mico".

Nedžadov lirski glas, maniri svetskog gospodina i neviđena profesionalnost otvoriše mu sva diskografsko-estradna vrata, naročito u Beogradu i Srbiji. Snimio je tridesetak singlova i desetak albuma sa stotinak besmrtnih pesama: "Ima jedna cura", "Ah, ljubav, ljubav", "Ne klepeći nanulama", "Nije mi lako, stari se polako", "Kad se smiješ mila kćeri", "Oči moje kletvom bih vas kleo", "Ne plači srce moje", "Sretan i bez nje", "Ašiklija", "Sve je samo varka", "Sjećaj me se, sjećaj", "Đurđija", "Kad bi znala", "Ne tražite noćas da se smijem", "Jesen u vrtu mom", "Kujunžija besedio", "Večeras me ljubi, ljubi", "Još ti nisu prsti za prstenje", "Jedino si moje blago", "Umire sunce, a rađa se tuga"...

- Ja sam biološki rođen u Tuzli, ali sam umetnički odrastao u Beogradu. 27 godina sam odsedao u hotelu "Slavija", imao sam rezervisan apartman broj 131. Bio sam počasni građanin Novog Sada, Kikinde, Vršca, Pirota, imao sam desetine klubova obožavalaca.

- Snimao sam sa Radojkom, Krnjevcem, Grajom, Šerbom, Jovicom, Zaharom, Kešeljom, Danilom Živkovićem, Borom Višnjičkim, Žarkom Pavlovićem Valjevcem...Snimao sam i sa najplodnijim autorom zabavne muzike Đorđem Novkovićem. Snimio sam i jedan singl sa Bucom Jovanovićem. Niko na belom svetu nije lepše i slađe svirao harmoniku od Buce Jovanovića.

(Goran Milošević)