73. rođendan Miška Pavića: Pesme i priče raspevanog šabačkog trgovca (PLEJLISTA)

"Noć je prošla, plava zora rudi, stara majka svoga sina budi,

ustaj sine, ustaj rano moja, danas tebe ženi majka tvoja.

Na kapiji venac od bršljana, savio se do pola sokaka,

radosnice suze majka krije, niko od nje sad srećniji nije.

Ustaj sine, moj zumbule beli, tebi majka prva sreću želi,

da te stara prva cvećem kiti, nikad majci lepši nećes biti.

Ustaj sine, svatovi će doći, sa tobom će po devojku poći,

davnu želju stara majka ima da zagrli i snaju i sina."

(Radoje Mitrović Barajevac - Mladen Nikolić)

Ovo je jedna od najlepših i najslušanijih svadbarskih pesama svih vremena i najveći hit gospodina Miška Pavića. Mnoge su majke otvarale i završavale svadbu ovom pesmom, radio stanice isplaćivale plate od želja i čestitki, milioni su znali pesmu, ali ne i njenog pevača. Ovo je priča o Mišku Paviću, nepoznatom pevaču poznatih pesama.

- Sedam godina sam živeo u Americi, baš u vreme kad je i Novica Negovanović okušao sreću "s druge strane bare". Pevali smo na jednoj svadbi, i posle dvadesetog naručivanja pesme "Ustaj sine, ustaj rano moja", upita me Nole: "Ko peva ovu pesmu?". Rutinski rekoh: "Ja". Nole je bio uporan: "Vidim da pevaš ti, nego, ko je snimio?" I tako već pola veka: i kolege i publika znaju i pevaju pesme sa mojih ploča, a ne znaju da sam ih ja snimio - kaže raspevani šabački trgovac.

Miško Pavić je i trgovac i pevač. Kao dobar trgovac znao je i da zapeva svojim mušterijama da bi bolje išla prodaja. S druge strane, kao dobar pevač nije znao da proda svoju pesmu.

- Ja sam trgovac po diplomi, a pevač iz čiste ljubavi. U trgovini sam dogurao do poslovođe beogradske konfekcije "Beko" u Bogatiću i Šapcu. Imao sam u to vreme siguran posao i dobru platu, a pevao sam za svoju dušu i za svoje društvo. Od 1966. počeo sam da igram i pevam u "Abraševiću", nastupao sam po domovima kulture u mojoj rodnoj Mačvi. Kad sam prešao u Šabac, upao sam u tu raspevanu družinu sa šabačke kaldrme. Počinjali smo na korzu, a posle šepurenja po štrafti zna se - pravo u kafanu. Od Šapca do Loznice 57 kolometara, a 54 kafane, svaka je imala muziku. Samo u Šabačkoj mahali bilo je pet kafana.

- Rođen sam 2. januara 1949. u Dublju, drugom najvećem selu u Mačvi. Kad sam završavao osnovnu školu, Dublje je imalo šest i po hiljada stanovnika, a danas ima oko dve i po hiljade. Mom rodnom selu odužio sam se pesmom "Selo moje zemljo obećana".

Kao pobednik na takmičenju pevača amatera "Raspevana jesen" Radio Šapca, Miško Pavić dobija nagradu u vidu prava da snimi ploču. Miškov diskografski prvenac se pojavio 1976, na nagovor i preporuku Janka Glišića, tada jednog od vodećih pevača kompozitora Ilije Spasojevića.

- Janko Glišić me i doveo kod Ilije Spasojevića, čuvenog majstora tog prelepog "Lipovičkog stila", inače zeta Buce Jovanovića. Posle uspešne audicije (iako sam pevao tiho da ne probudim Bucu), ponudio mi je "Niko nije k'o nas dvoje" i Život je dušo lep", dve pesme za moju prvu singlicu. Snimio sam pesme na kasetu, naučio ih u kolima od Beograda do Šapca, a sutradan u ponoć snimio ih za dvadeset minuta u čuvenoj "Petici". Kad je legendarni tonski smimatelj Aca Radojičić pustio da čujem snimljene pesme, zanemeo sam. Čini mi se da sam ih čuo posle samo dva dana, ne bih poverovao da sam to ja.

Diskografska karijera Miška Pavića trajala je od 1976. do 1992. Snimio je pet singlova i dva albuma sa tri večita hita i nekoliko malo skupljih pesama: "Niko nije k'o nas dvoje", "Osamnaest karanfila za tvoj rođendan", "Ustaj sine, ustaj rano moja", "Dobro veče kućo i avlijo", "Život je dušo lep", "Dođi kad ostaneš sama", "Hej, pogodi", "U ratara crne ruke, a bela pogača", "Ne gledaj me ispod oka tragom"...

Miško Pavić, Foto: Promo

- U 21. veku naročito mi oživljava pesma "Osamnaest karanfila za tvoj rođendan". Snimio sam je 1978, kada su svadbe bile najvažnije i najskuplje veselje. Tada se govorilo: "Ne ženi se Miško, nego Miškov otac ženi sina". Retki su bili oni koji su tada proslavljali punoletstvo. U današnje vreme svadbe gube to domaćinsko ruho, a punoletstva doživljavaju ekspanziju. Tako i moji "karanfili" postaše namenska pesma.

Snimio je Miško i dva trajna snimka za arhivu Radio Beograda: "Prošetali šabački trgovci" i "Hoćemo li u Šabac na vašar".

- To su pesme koje su proslavili čuveni šabački Cicvarići još u devetnaestom veku. Pošto ja važim za najpoznatijeg šabačkog trgovca dvadesetog veka, na nagovor mog kolege i zemljaka Branimira Đokića, ovekovećio sam ih kao trajne snimke u arhivi nacionalnog radija. Da ostane sećanje na vreme kada je "poljupce čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza".

- Počeo sam da snimam možda u najsrećnije vreme za diskografiju. Publika je bila željna pesme, i najsiromašniji seljak je mogao da napravi domaćinsku svadbu, ploče su se kupovale, naš Radio Šabac je bio gigant i lider u čuvenim željama i čestitkama, Šabac je bio grad od sto kafana, a u svakoj živa muzika.

- Na "Raspevanoj jeseni" prava karnevalska atmosfera: počne se krajem leta i traje do kasne jeseni, dva koncerta dnevno u dupke punim halama, od "Bore i Ramiza" u Prištini, preko "Skenderije" u Sarajevu, "Lisinskog" u "Zagrebu", "Tivolija" u Ljubljani", "Spensa" u Novom Sadu, do finala u šabačkoj "Zorki".

Vrhunac tog jesenjeg ludila bio je nadaleko čuveni Šabački vašar, najveća berza pesama i pevača pod šatrom.

- Tih godina je Šabački vašar trajao nekoliko dana, a ne samo na Malu Gospojinu. U Šapcu je bilo kao u Pekingu, za sedam dana kroz Šabac je prolazilo preko dvesta hiljada ljudi. Na vašarištu se razvuče dvadesetak šatri, bivalo je i onih sa po tri hiljade mesta. Pod jednom šatrom služilo je i po tridesetak konobara, a gazde su u džakovima odnosile pare.

Šabac Miškove mladosti bio je najraspevaniji grad u bivšoj Jugi. Negovala se i umetnička muzika najvišeg nivoa ("Hor 66 devojaka", "Stari Zvuci"), baš kao i ona kafansko-šatorska. U to vreme su i konobari dobijali bakšiš i to samo zbog jedne reči - fajront!

- Baveći se trgovinom i estradom, vodio sam računa o svom izgledu. Čim izađe novo odelo, prvo ide meni pa u izlog. Obučem ga ne samo da se svidi meni nego i mušterijama. Drugari su me pitali da li skidam kravatu makar kad spavam. Govorilo se idemo kod Miška u "Beko", a ne u "Beko" kod Miška.

- U prodavnicama u kojima sam šefovao bilo je po dvesta odela različitog dezena. U "Beku" se i Tito oblačio. Imali smo i majstora koji je specijalno šio odela za maršala Tita. Kad se doživotni predsednik upokojio, imao sam tu sreću da preko veze dobijem belo odelo koje mu je bilo namenjeno i da se slikam na omotu mog prvog albuma. To je odelo u kome sam mogao da spavam sedam dana, a da se ne pokvari ivica.

- I u konfekciji je moda činila svoje: odello sa širokim menjalo je odelo sa uskim reverom, sa jednim redom dugmadi menjalo je odelo sa dva reda dugmadi, falt je menjao šlic. Ali, nikad se odelo nije ukrštalo sa kombinezonom da bi se pravilo strašilo, kao što se danas radi u modernom folku.

(Goran Milošević)