Boki Milošević o novogodišnjoj noći '31. i o tragovima predaka: "Tečem sa zvucima i ne mogu da ostarim"

Na današnji dan pre 90 godina rođen je Božidar Boki Milošević, umetnik koji se orodio sa svojim instrumentom, gorostas koji je srastao sa svojim klarinetom.

- Rodio sam se zahvaljujući jednoj krađi! Da u Leskovcu nisu pokrali trgovca Petrovića, on ne bi dobio infarkt, moja majka ne bi ostala udovica, a moj otac, već duže udovac, ne bi preko provodadžija doznao za nju i ja se konačno i neopozivo ne bih rodio. Uveren sam da svako zlo ima svoje dobro, i da je dobro, jako dobro što sam se rodio, pa makar zahvaljujući i jednoj krađi - govrio je Boki Milošević (1931 - 2018) u Muzičkoj apoteci.

- Rođen sam baš na Novu Godinu, uoči Božića 1931, zato mi i dadoše ime Božidar. U Kraljevini Jugoslaviji tog doba behu važniji naši pravoslavni od ovih belosvetskih praznika. Kad sam ugledao ovaj svet, moje rodno Prokuplje beše belo i čisto. Da sam se rodio samo četiri sata kasnije, bio bih godinu dana mlađi.

Ima dosta simbolike u Bokijevom imenu i datumu rođenja. Svaki čovek je božji dar, a Boki je Božidar, ceo svet slavi njegov rođendan.

- Imao sam sreće da su svi ratni talasi koji su kuljali kroz Srbiju prošli pored mene. Moj otac Krsta, vinogradar sa devet vinograda, družio se sa otmenom gradskom gospodom, znao je pre svega šta neće. Kad me je poslao u Beograd, rekao mi je: "Budi šta hoćeš, samo nemoj da budeš kockar!"

- Moje prvo suočavanje sa muzikom bilo je u očevim velikim bačvama. Kao najmanje i najmlađe dete ulazio sam unutra i ribao te bačve. Od mladalačkog zanosa i sreće pomalo sam pevušio i opijao se tom akustikom u kaci sa kojom ne može da se poredi nijedno moderno ozvučenje.

- Kad me čuo moj deda Milan, rođeni Cetinjanin oženjen Grkinjom Tanom (tako se zove i moja ćerka), zanatlija i predsednik opštine u četiri mandata, govorio je pred ukućanima: "Moj Božidar će biti pop, ima da peva u crkvi a ne u kafani! To je jedino časno zanimanje za ovako muzikalno dete".

Dobio je mlađani Božidar prvu violinu, počeo da peva i svira u "Abraševiću", a onda se i kod Bokija pokazalo da je slučaj samo način da Bog ostane anoniman.

- Svirao sam na slavlju kod popa koji me krstio. Među veselim gostima pojavio se i lekar Dragi Aranđelović sa nekim starim klarinetom. Kad se dobro napio, uzeo je onu moju jadnu violinu pa počeo da struže i ciguliše. Znajući da nije bilo mogućnosti da nabavim rezervne žice, preklinjao sam ga da ostavi violinu. Kad sam video da nema šanse jer "brat zna sve", ja se okuražih: "Ako ti maltretiraš moju violinu, ja ću maltretirati tvoj klarinet".

- Dunuo sam u klarinet, svideo mi se taj ton, a jos više instrument koji sam od veselog gosta dobio na poklon. Kad sam došao kući, satima sam stajao ispred ogledala. Divio sam se kako mi lepo stoji, bio sam veći dasa sa klarinetom nego sa violinom. Ubrzo su počeli da se prikazuju filmovi o Beni Gudmanu i ja sam sebe video u tom svetu. I tako, od 1947, punih 70 godina se družim sa klarinetom.

U tih sedam decenija Bokijevog sviranja na klarinetu stalo je mnogo toga: od Mocarta i klasike do džeza, od svetskog i domaćeg evergrina do modernog folka.

- Veoma sam ponosan što sam taj ton kojim sam svirao Mocarta na Muzičkoj akademiji preneo u našu narodnu muziku, u to naše narodno blago i riznicu naših predaka. Naravno, uvek ima onih koji kradu i zloupotrebljavaju riznice, a ima i onih koji čista obraza služe svome rodu.

- U meni se javljaju moji preci sa zrnima grožđa na vrhovima prstiju i iznošenim kožusima punim tragova davnih ratovanja. Moji preci što mi šapuću o večnosti zemlje i trajnosti kuća, o prolaznosti i zaboravu svega zemnog sem krvi koja se obnavlja. Taj šum njihovih moćnih krvotoka pretočih u muziku i porastoh tako da ne zavidim ničijoj senci. Tečem sa zvucima i ne mogu da ostarim. I neću!