Da li su sa izumiranjem sela utihnule i pesme o selu: "Jaoj selo al' si opustelo"

"Za drugima otiš'o sam iz rođenog sela,

Preporučujemo

zaboravih kako sviće rujna zora bela.

Tuga me je naterala kući da se vratim,

pa rešio u komšiluk kod svakog da svratim.

Ovi stari pomrli, ovi mladi pobegli,

nigde nikog nema, tugo golema,

samo pusta paučina i cveće uvelo,

jaoj selo, jaoj selo al' si opustelo.

Nigde šarov da zalaje puste noći ove,

nikog nema od komšija na kafu da zove.

Svanu zora, još ne spavam, samog sebe psujem,

gledam selo opustelo i sam ne verujem."

(Slobodan Betulić Betula)

Ovako je srpsko selo dobilo i svoje opelo.

- Sa lipsavanjem sela lipsava i prava narodna muzika, i to trčećim korakom. U mom rodnom Grivcu nema ko ni raku da iskopa, pa plaćamo komunalce iz Kragujevca - kaže Slobodan Betulić Betula.

Umiru sela u Srbiji, umiru i najveći autori narodnih pesama. Nema više Krnjevca, Radojke, Buce, Doce, Barajevca, Obrena, Nedovića, Vukasa, Pere Tanasijevića, Miće Stojanovića, Radeta Bogićevića, Novice Uroševića, Časlava Đokovića...

- Sreće me čovek na pijaci u Trsteniku i zamoli me da čujem neke njegove pesme, budući da, kako kaže, piše kao i ja. Upitah ga: Jesi spavao u vodenici? Jesi kosio mladu lucerku? Jesi kakio u kukuruzovini? Jesi vodio ljubav u senu? Ako nisi, ne valja ti pesma - govorio je Mića Stojanović, pesnik moravsko-šumadijskog ciklusa.

A nekad je selo bilo omiljena tema narodnih pesnika, kompozitora i pevača. Polovinom prošlog veka više se pevalo o selu i ovcama nego o ljudima i ljubavima: "Oj Moravo, moje selo ravno", "Selo moje zavičaju mio", "Selo moje, moj najlepši kraju", "Najlepše si selo moje malo", "Ja sam seljak veseljak", "Selo moje, mesto najmilije", "Selo moje volim tvoje ime", "Kad kroz selo prođem", "Selo moje, zemljo obećana", "Selo moje kraj Morave", " A selo je moje cela Šumadija", "Selo moje lepše od Pariza"...

Istine radi, većina najvećih narodnjačkih tekstopisaca j kompozitora nije sa beogradskog asfalta, nego iz Guncata, Mrčajevaca, Drmna, Adrana, Bariča, Čokešine, Krnjeva, Meljaka, Kuršumlije, Smederevske Palanke, Kragujevca, Čačka, Kraljeva, Šapca, Požarevca, Valjeva...

- Pre nekoliko godina svirao sam veselje na kome mi gost traži sve što znam o ovcama. Odsvirao sam nekih pedesetak pesama, nisam znao više, a vidim da je gost očekivao još. I danas mi dolaze tekstopisci sa tekstovima o selu i Moravi. Ja im kažem, ljudi, pustite malo Moravu. Ko će danas da nadmaši "Moravsko predvečerje" ili "Oj Moravo, moje selo ravno". Ima toliko lepih pesama o selu da ti napune i razgale dušu dok si živ - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

- Ja i danas zivim u selu, radim sve poljoprivredne poslove, ne pevam o selu iz neke gradske hladovine. Odrastao sam u poljima gde se žito radi, bez kombajna i traktora, nego sa kosom i srpom. To su i moji prvi poslovi, bio sam vodonoša i prostirao užeta. Kad se radnici umore, pošalju me po vodu. Ja zalegnem sa onom teškom testijom u 'ladovinu, a kad dođem pobesneli otac veli: "Ti kao da si otiš'o u Valjevo po vodu". Sećajući se tih slika komponovao sam pesmu "Selo moje mesto najmilije" - kaže Milanče Radosavljević.

(Telegtaf.rs)