Zvonko Bogdan i njegove zime na salašu: "Konjska luda pravila je trista čuda"

"Kada padne prvi sneg, kada padne prvi sneg,

Preporučujemo

ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noć i dan.

Mnogo žena srećem tad, mnogo žena srećem tad,

svakoj blagi osmeh dam, poznajem je ili ne, nijednoj se ne rugam.

Svaku ženu volim ja, svaku ženu volim ja,

bila ona plavuša, smeđa il' garavuša, svaku ženu volim ja."

(Richard Stein - prepev Zvonko Bogdan)

"Kada padne prvi sneg" je jedna od najlepših ambijentalnih pesama u narodnoj muzici. Pesmu je 1988. prepevao, otpevao i snimio legendarni Zvonko Bogdan uz ansambl "Veseli Vojvođani". Bajkovitu posvetu zimskoj idili Zvonko Bogdan najčešće izvodi u spletu sa pesmama "Da zna zora", "Ta tvoja suknja plava" i "Do dva konja, a obadva vrana".

- Još kao dečak jedva sam čekao da padne onaj pravi sneg i pokrije sve. Znao sam da ćemo deda i ja prvi praviti prtinu, od salaša do salaša, pa posle do varoši. Deda upregne konje u velike sanke, ogrne opakliju, a mene u krilo - pričao je bard tamburaškog evergrina u emisiji Sabor Studija B.

- A konji odmorni, vrući pa sjajni, pa nemirni i samo frkću, cupkaju u mestu, grizu žvalu i jedva čekaju da deda povuče uzde. I ko zna gde, kako i kada bi se zaustavili da ih deda nije čvrsto držao.

Jednom crnom ždrebetu, junaku detinjstva na salašu, rođenom istog dana kada i Zvonko Bogdan, legendarni kantautor je napisao pesmu:

"Beše neka zima jaka, snežna, a kobila dobra, topla, nežna.

Grejasmo se kraj nje tu, na slami, bilo je fino i njemu i meni.

Odrasli smo na salašu usred njiva, kraj duge livade.

Radili smo šta smo hteli, plašismo se samo moga dede.

Nije valj'o odmalena: krao j' seno, voće, cveće,

preturao lonce, krpe, dražio je svakog kera,

plaši kvočke i piliće, a na mačke samo frkće...

Jurio je po avliji i poljani unedogled! Misliš - taj se više vratit' neće.

Ja ga jedva suznim okom pratim, jer sam malen pa ne mogu za njim,

i dok dlanom o dlan pukneš, il ga spaziš il' ga čuješ kako trči, njišti, rže...

Eh, ta jedna konjska luda pravila je trista čuda.

A nedeljom smo obavezno išli u špacirung , do varoši, pa do crkve.

Tu karuce, nove, sjajne, baka, deda, i ja, tužan.

A on pliva sve u amu, pravio se uvek važan.

Al' na svadbi uvek muke, sav u peni vuče kola.

Nema mira ni sekunde, a muziku ni da čuje,

stalno skače na svirače - što ga deda više steže,

on sve jače, pa sve jače.

Eh, da mi je samo malo da ga vidim makar izdaleka,

čini mi se, dao bih mu, dao bih mu pola veka.

Dao bih mu još i više, samo da čujem kako diše.

Deda i ja tugujemo, njega već odavno nema...

A opet se jedna zima, duga, hladna, snežna sprema."

(Telegraf.rs)