Ispovest tekstopisca Gradimira Jovanovića: "Moje pesme umesto da pevaju plaču u fascikli"

"Kome li se sreća smeje" je jedna od nekoliko stotina pesama koje kao tekstopisac potpisuje Gradimir Grada Jovanović. Savo je imao glas koji zna da miluje, a Grada stihove koji koji ključaju emocijom.

- Rođen sam u selu Lipovac, u toj najčistijoj prirodi, nedaleko od manastira Vraćevšnica, u okruženju koje bi poželeo svaki čovek na ovoj planeti. Taj duh, tu lepotu, tu čistotu, uspeo sam da pretočim u svoj život, da nikom ne zamračim zavesu stvarnosti - priča Grada ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- Moj otac i moja majka spojili su svoje živote na jedan neverovatan način. Moj deda i baba nisu roditelji mojih roditelja. Imal su dva sina blizanca koji su nestali u plamenu čobanske vatre. Da bi ublažili tragediju, moja baba i moj deda su poćerčili i posinili moju majku i mog oca. Moju majku su kao nedonošče našli u ostavljenoj korpi, kao da im je bog spustio bebu kao naknadu za tragediju. Kad je trebalo da se uda, doveli su joj u kuću mladoženju, štalara iz zemljoradničke zadruge, mog oca.

- Rođen sam u pukoj sirotinji, a u blagostanju duha i čistote duše. Ta kuća u kojoj sam rođen, to je moj zamak i na nebu i na zemlji. Mom ocu sam posvetio stihove "Otac mi je zdrava duha, on za život ima sluha" koje je na Vukasovu melodiju snimio Radiša Urošević.

Grada je čovek satkan od pesme. Pesma je u Gradinom životu mnogo više od tantijema i tiraža.

- Ne kaže se džaba da pesma diže iz mrtvih. Još se sećam zadušnica sa mojim ocem: kad svakom popiju za dušu, sastanu se na groblju i zapevaju. Eto šta znači pesma! Nisu oni povredili nijednog pokojnika, bila je to pesma u slavu besmrtnog života.

Grada je čovek koji se izražava pesnički, iz Gradine duše bujaju stihovi kao rudnički potoci.

- Diveći se toj lepoti rodnog kraja i snazi naše epske poezije, osetio sam potrebu da svoje prve stihove pokažem mom slavnom komšiji i pesniku iz Donje Crnuće. U zakrpljenim pantalonicama i džemperiću pokucao sam na vrata Dobrici Eriću. Pogledao je moje stihove i rekao: "Sinko, ti si jedna neispeglana čoja, ali iz tebe će jednog dana izlaziti svila i kadifa".

Gradimir Grada Jovanović je istinski pesnik, a neizvikan tekstopisac. Gradine pesme stvaraju sliku kod svakoga ko ume da sluša, Gradini stihovi izvučeni iz melodije dostojni su najprobirljivije zbirke ljubavne poezije: "Jedna žena sreće željna" (Šaban Šaulić), "Hoću susret u četiri oka", "Nikada ti oprostiti neću" (Ljuba Aličić), "Brzo prođe naša sreća", "Kome li se sreća smeje" (Savo Radusinoviić) "Selo moje, moja dedovino", "Ja i tata ko dva brata" (Radiša Urošević), "Ispijam čašu sreće" (Šerif Konjević), "Jedno nas sunce grejalo dugo" (Sneža Đurišić), "Mnogo zlata i rubina", "Zbog odlaska tvoga" (Rade Jorović), "Tuguj, tuguj, ostavljena ženo", Pođi sa mnom il' ostani s njom" (Vesna Zmijanac), "Pomrčina pala na sokake" (Era Ojdanić), "Hoću lijepe reči" (Hanka Paldum), "Dao sam ti cvet mladosti" (Milenko Živković), "Vodenice golubice" (Slobodan Betulić Betula), "Svud me njena senka prati" (Miroslav Radovanović), "Srce moje stražar nije" (Sloba Živanović), "Želela si dva prstena", "Reci majci da se rastajemo" (Asim Brkan), "Ostala si u sećanju mome", "Niko nije sličan meni" (Sefer Imeri), "Volim moju Šumadinku" (Badža), "Budi uvek vedra lica" (Žika Nikolić), "Pružiću ti zadnju šansu" (Toma Čolović), "Hej poštaru" (Živko Savić), "Delija od Rudnika" (Aleksandar Stanojević Bokan)...

- Pisao sam pesme za najveće zvezde, pisao sam i za moje Šumadince, pisao sam i za braću Cigane, za tu najveseliju nacionalnost na svetu. Još se sećam tog blaženog osmeha na licu Ljube Aličića kad mu je kompozitor Aca Stepić pokazao moju pesmu "Hoću susret u četiri oka".

- Imao sam i veliku čast da Šaban snimi moju pesmu "Jedna žena sreće željna", i to na čuvenom albumu "Dođi da ostarimo zajedno" iz 1979. Kad je Šaban nastradao, napisao sam mu posvetu:

"Često sanjam Šabaćku mahalu, stare klupe i lipe u cvetu,

i korice hleba na astalu od kojih sam krenuo po svetu.

Rođen sam da pevam celog svoga veka,

rođen sam da budem slavuj od čoveka,

kao melem stižu zvuci pesme moje,

i bolesnog dižu iz postelje svoje.

Osta krčma tamo gde je bila u kojoj sam pevao k'o dete,

dok su vino mokra braća pila, krenuh s pesmom stazama planete.

Jednog dana neće biti mene, al' će zvezde fenjere da pale,

i kafane biće otvorene gde će mnogi pesmom da me žale."

Napisao je Grada mnogo više nego što je snimio, a skoro sve što je snimio to je i onarodio.

- Hvala Muzičkoj apoteci što se setila mojih pesama, ovo je prvi put da javno govorim o sebi i svojim pesmama. Moje pesme su kao i moja rakija od gružanske šljive zasađene pre sto godina. Šljiva je pre trideset godina pretočena u alkohol, a danas je pravi eliksir. Kao i sa svakim lekom, tako i sa šljivovicom ne treba prekoračiti dozu, ne treba preterivati ni sa pesmom. Ponosim se svakom snimljenom i svakom napisanom pesmom. Problem je što moje pesme nema više ni ko da peva ni ko da sluša. Moje pesme umesto da pevaju plaču u fascikli.

(Telegraf.rs)