Dragan Stojković Bosanac o aranžmanima, tantijemima i splavovima: "Ovo danas je muzika siromašnih"

Iz umetničkog bića Dragana Stojkovića Bosanca provejava harmonikaš, kompozitor, aranžer, šef orkestra, producent. Bosančevi aranžmani od pre 30 i 40 godina i danas su nedostižna meta.

Preporučujemo

- Aranžirati znači urediti, uobličiti pesmu, obući je u instrumentalno ruho. To je oštrica noža koja može da nadogradi ili upropasti pesmu - kaže Dragan Stojković Bosanac.

- Imao sam sreću da budem aranžer i šef orkestra sa kolegama koje su ravne meni ili bolje od mene: Mića Marković, Bata Kovač, Bora Dugić, Aca Šišić, Stjepko Gut, Enco Lesić, Zoran Živković... Snimati sa takvim majstorima je ozbiljan izazov i provokacija. Sa takvim muzikantima (u najpozitivnijem smislu te reči) treba pritegnuti i znanje i umešnost. Kad pogrešiš, ne reagujju burno, al' se podsmevaju.

Kad se danas kaže da su pesme iz 70-ih i 80-ih imale dušu, upravo se i misli na to da su snimane uživo, sa živim instrumentima, odnosno živom svirkom. Bosanac ima veoma jednostavnu dijagnozu o današnjem folku.

- I danas me sreću ispisnici i kažu daj nešto odavde, pokazujući na srce. Sve češće čujem kako nema harmonike u novim narodnim pesmama. Ne samo da nema harmonike, tu nema ni muzike. Do 90-ih naša muzika je bila muzika bogatih. Prosečan Jugosloven je imao para i za muziku i za letovanje. Država je bila država, funkcionisala i na planu autorskih prava. Živeo sam isključivo od tantijema, a bogami i svi muzičari koji su svirali sa mnom.

- Današnja muzika je muzika siromašnih. Nema više ko da plati dvanaest muzičara da uđe u studio i da odsvira album. Zar je lud Elton Džon što plati simfonijski orkestar pa mu svira na ploči. Kod nas jedan čovek sam sedne za kompjuter i sempluje, odsvira bas, odsvira gitaru, odsvira klavijature.

- Taj surogat loše pop muzike, nastao iz krađe grčke, turske i španske muzike, predstavlja se kao neki moderan folk. A onda takvo smeće čujem na radiju uz džingl "samo hitovi" ili "samo opušteno". Može da bude opušteno, ali ne sme da bude upropašćeno. Dok ovi današnji isprogramiraju jednu dobru pesmu, ja bih sa živim orkestrom snimio deset ploča.

Dragan Stojković Bosanac je ogorčen masovnim pojeftinjenjem i muzike i ukusa, naročito načina donošenja pesme.

Foto: Promo

- U Srbiji se gaji neviđen kompleks u odnosu na muzičare iz Hrvatske i Bosne. Gde su ti rokeri u Srbiji? Mi doživesmo krajem devedesetih da su nam najveće rokerke Vesna Zmijanac i Dragana Mirković. A tek u 21. veku!? Ove mlađe pevačice izgledaju kao manekenke ili prostitutke na Zapadu. Ili još gore - dođe pevač na TV koji je pre četrdeset godina snimao sa mnom, pojavi se na plejbek sa harmonikašem u pocepanim farmerkama koji nije bio ni rođen kad smo mi snimali.

- Ima nešto u tom gospodskom fraku i smokingu. Leptir mašna i kravata to je poštovanje i samog sebe i onog kome sviraš. Svojim odevanjem smo pokazivali status umetnika lordova i davali do znanja da smo više od kafanskih svirača. Ja sam gledao da odem da sviram ploče samo da izvučem glavu iz kafane, a danas se hvale titulom kralja splavova i diskoteka. Šta je splav i diskoteka ako nije kafana gde se pije, povraća, bije i puca.

Snimio je Bosanac oko 200 izdanja (oko 2000 pesama) na kojima se potpisuje kao aranžer, producent i šef orkestra, ponegde i kao kompozitor.

- I danas se priča o mom perfekcionizmu u studiju. U stvari, uglavnom sam radio sa velikim profesionalcima i pevačima koji su znali šta hoće. Ako je pevač loš, tu ne pomaže ni svemirski aranžman. Ono što je izlazilo iz studija i pojavilo se na pločama uglavnom je predstavljalo vrhunac našeg zajedničkog rada. Te pesme su za to vreme bile moderne, a danas su klasika i evergrin.

- Da se razumemo, ovo nije nikakav žal za mladost, ovo je poklič protiv primitivnog i uprostačenog. Najgore su ove napadne seljačine koje ne sviraju ni pop ni rok, a narodnjake sviraju kao da su Holanđani. Nemam ja ništa protiv modernog, imam samo protiv jeftinog. Nisu farmerke skupe ako koštaju dvesta evra, problem su ove jeftine koje se pokazuju na mestu na kome nije primereno.

(Goran Milošević)