Milan Babić je otišao ogorčen na svoju državu: "Minus mi je što sam pevao srpske pesme"

"Kad bi znala dilber Stano kolika je ljubav moja,

Preporučujemo

kolikim me žarom peku ta dva mila oka tvoja.

Kad bi znala ti bi meni rad sevapa ljubav dala,

te ljubavlju k'o melemom ove jade izvidala.

Kad bi znala dilber Stano moje bole, moje jade,

koliko bi usne tvoje mogle život da zaslade."

(narodna)

"Kad bi znala dilber Stano" je jedna od stotinak izvornih narodnih pesama koju je svojom inerpretacijom ovekovečio Milan Babić.

- To je pesma iz doba hajduk Veljka koja je preživela decenije i vekove. Posvećena je našem slavnom ustaniku, ali i svakom drugom čoveku koji bi da uspori lepe trenutke - pričao je Milan Babić u radio izdanju Muzičke apoteke, nekoliko meseci pre svog odlaska.

Milanova rodna kuća u selu Goričani je u epicentru te čuvene Moravske doline i Čačanske kotline. Odrastao je Milan u okruženju raspevanih ratara i žetelaca, a ubrzo je pesma ušla i u kuću - pojavio se radio.

- Otkad pamtim i znam za sebe voleo sam narodnu muziku. Prve pesme sam upijao sa onog detektora sa slušalicama pomoću koga sam hvatao samo Radio Beograd. Kad je stigla struja i kad je stigao prvi radio lampaš u kuću, slušao sam i Sarajevo, Skoplje, Novi Sad, kasnije Niš i Šabac. U svakom trenutku sam znao termine emisija narodne muzike.

- Minut pre početka emisije ja sam već zauzeo svoje mesto ispred zelenog kredenca na kome stoji radio. Upijao sam Zaima, Nadu, Safeta, Zekerijaha, Sarievskog, Vuleta. Poželeo sam da jednog dana i ja uđem u taj radio i nešto otpevam. Želja mi se ispunila - polovimom 60-ih položio sam audiciju za solistu Radio Beograda. Kad sam snimao moj prvi radio snimak "Tužno vetri gorom viju", čestitao mi je veliki Vule Jevtić.

Milan Babić (1943 - 2009) je jedan od rekordera po broju trajnih snimaka izvornih narodnih pesama u arhivi Radio Beograda: "Stani, stani, Ibar vodo", "Sjetuje me majka", "A što ćemo ljubav kriti", "Sinoć kad sam poš'o u lov na jelene", "Kad bi znala dilber Stano", "Tužno vetri gorom viju", "Da zna zora", "Snijeg pade na behar na voće", "Gledaj me draga", "Malenim sokakom", "Tebi majko misli lete", "Kradem ti se u večeri", "Negde u daljini", "Kada moja mladost prođe", "Jesen stiže rana", "Jesen prođe ja se ne oženih", "Sve behara i sve cveta", "Devojka je pošla", "Što ti je Stano mori"...

- Ja sam svestan da važim za nekomercijalnog pevača, ne prodajem milione ploča, nisam atraktivan u žutoj štampi. Mnogo mi je važnije to što sam ostavio traga na Radio Beogradu nego da sam posato jedna od hiljadu zvezda padalica. Draže mi je tih stotinak trajnih radio snimaka nego sto naslovnih strana. Nisam se razbacivao gromoglasnom reklamom, nisam se razbacivao ni skupim tezgama.

- Sve ono što sam snimio sa Narodnim orkestrom RTS-a je ostvarenje mojih davnih snova: da ostavim traga u beskraju, da snimim pesme koje će se slušati i kad me ne bude, i to na najvišem umetničkom nivou.

Povod za Milanovo gostovanje u Muzičkoj apoteci bio je trostruki kompilacijski CD "Zapisano u vremenu" u izdanju PGPRTS-a.

- To je luksuzno izdanje sa 60 odabranih pesama sa mojih malih i velikih ploča i trajnih radio snimaka. To je skup preživelih pesama koje su svojim trajanjem izborile status evergrina i narodnih izvornih pesama. Kako reče Boris Pasternak: "Veliko se vidi na odstojanju".

- Žao mi je što je i Radio Beograd izgubio na značaju, što ne snima nekadašnjim kvalitetom i intenzitetom. Žao mi je i što je moja matična kuća PGPRTS u totalnoj defanzivi u odnosu na Grand. Za ovih mojih 40 diskografskih godina snimljeno je hiljade pesama trajne vrednosti koje, nažalost, nisu snimljene kao trajni radio snimci.

- Kada sam razgovarao sa čelnicima RTS-a i predstavnicima Ministarstva za kulturu, svi se kao iščuđavaju: "Pa da li je to moguće, nismo znali, kako to?" U stvari svi su svesni i svi znaju da je to tako, ali se mire sa gubljenjem našeg identiteta.

Foto: Promo

- Imam utisak da smo pomislili da ćemo se svetu više dopasti ako pevamo njihove pesme, ako čuvamo njihovu muziku. E sad, uz tu stranu agresivnu muziku dobili smo i agresivnu omladinu. U atmosferi treskavaca nema komunikacje, nema udvaranja i romantike.

I kad je snimao nove pesme sa snagom evergrina ("Baš mi se ne da", "Rame uz rame", "Kako ću istinu priznati sebi", "Gospode dragi", "Ako me ostaviš", "Pusti me da živim", "Ostanimo prijatelji"), nije se mirio sa očajnim tretmanom prave narodne muzike u rijaliti Srbiji.

- Ima i onih koji kažu da je muzika odraz vremena, odraz duše i karaktera jednog naroda. Međutim, ja sam ubeđen da je nama ovaj muzički cunami nametnut. Primera radi, mi se hvalimo i ponosimo sa tim "Egzitom", izdvajamo gomile para iz budžeta za njegovo održavanje. Koliko ja znam u Nemačkoj je održan samo jedan jedini "Egzit" i zabranjen za sva vremena. Nemci su valjda racionalan narod i razmišljaju o svom podmlatku. Pa i Bosanci sačuvaše "Ilidžu", a mi ugasismo i "Beogradski sabor" i "Beogradsko proleće".

2008. godine imao sam čast da budem jedini novinar iz Srbije koji je izveštavao sa jubileja festivala "Ilidža". Iskoriistili smo priliku i da malo prošetamo Baščaršijom.

- To je bio moj prvi odlazak u Sarajevo posle 20 godina. Na udaljenosti od petsto metara prišlo mi je nekoliko ljudi da me pozdravi. Iskreno, nisam to očekivao, zadnji put sam bio na "Ilidži" 1988. Isto tako me ljudi srdačno pozdravljaju i u Podgorici, Banjaluci, Skoplju...

- Jedino mi je u Srbiji minus što pevam srpsku muziku!? Evo, u Srbiji su nacionalnu penziju dobili ljudi koji su ceo radni vek proveli u inostranstvu, komponovali i izvodili muziku Amerike. Koji je njihov doprinos nacionalnoj kulturi, osim što su nosili srpsko ime i prezime?

Ovaj ljudski i pevački gorostas bio je pokošen saznanjem o neizlečivoj bolesti svoje supruge Radmile.

- Radmila je bila moj motor i moj pokretač, razbijač moje urođene stidljivosti, pisac mojih najvećih hitova. Pre Radmile sam bio samo pevač koji lepo peva, a za 20 godina sa Radmilom stekao sam i svoje ime u estradnom svetu.

Tri godine je venuo za svojom Radom i zaspao večnim snom u svojoj fotelji 30. oktobra 2009.

(Goran Milošević)