Žika Radujević, tekstopisac unikat: Sve što sam zaradio od pisanja potrošio sam na pesmu

"Sudbina se poigrala s nama, zla sudbina i još gora sreća,

Preporučujemo

odvoji me od tebe i sina, pa je tuga sve veća i veća.

Kaži sinu da i ja postojim, da postojim da ga i ja volim,

nemoj tugo duša te zaklinje sin da ocu zaboravi ime.

Otiš'o sam jer si tako htela, ali prošlost ničim se ne briše,

sada čekam kad će sin porasti, otac sinu pismo da napiše.

Pokaži mu sliku sa venčanja, nek na slici oboje nas vidi,

nemoj mržnju stvarati u njemu kad odraste da se oca stidi."

(Predrag Vuković Vukas - Žika Radujević)

"Kaži sinu da i ja postojim" komponovao je Predrag Vuković Vukas, odsvirao Dragan Aleksandrić sa svojim ansamblom, a otkukako najlepše na svetu Bora Spužić Kvaka. Pesma je kao skrojena za doktora ljubavne patologije, ali red ne da se sazna nešto i o njenom krojaču, kraljevačkom pesniku Žiki Radujeviću.

- Pesmu sam prvo ponudio kompozitoru Časlavu Đokoviću. Svidela mu se pesma, ali nije tema, kaže čista socijala. Kad sam je pokazao Vukasu, okrenuo se prema meni i rekao: "Pogledaj, naježio sam se! Ovde tekst nosi sve". Pesmu sam napisao u ženskoj verziji, majka se obraća sinu. Vukas je pesmu namenio Vidi, a posle nekoliko dana snimio je sa Kvakom. Iskreno, nije mi se svidela u Kvakinoj verziji. Međutim, Kvaka je to zakucao na "Hit paradi '79". Kad je postala megahit, i Časlav Đoković je kukao i lupao se pesnicama po glavi zato što je ispustio hit - priča tekstopisac Žika Radujević.

- Početkom 80-ih počeo sam da pravim koncerte po selima i varošima. Pozvao sam i Kvaku, a on mi reče da to nije njegov nivo. Samo sam mu rekao dabogda se vratio na onaj nivo na kome je bio pre moje pesme, i tu smo završili saradnju.

Pisao je Žika i mnogo godina pre snimanja prvih pesama. Ipak, da ne beše slučajnog susreta sa Borisom Lazovićem, možda nikad ne bi postao tekstopisac.

- U kafani "Kod Ruže" u Kraljevu zateknem Borisa Lazovića (Vukasovog pevača) kako sedi za stolom i piše pesmu. Ja pogledam i kažem mu da to što je napisao nema nikakve veze i smisla. Boris mi dade onaj papir i kaže evo ti pa napiši.

- Ja sednem i počnem da pišem roman. "Ti misliš da je lako napisati pesmu da se peva, nije to roman, to su tri strofe i refren koji se ponavlja da bi se bolje upamtio. Ako ubodeš hit, možeš velike pare da zaradiš" - zagolica me Boris Lazović. Ja se odvojim u svoj kutak i napišem pesmu. Kad sam pokazao Borisu, oduševio se. Tako sam postao tekstopisac.

Žika Radujević je urbana legenda Kraljeva, svedok istorije nastanka pesama i pevača u tom bogomdanom kraju oko Ibra I Zapadne Morave.

- Rođen sam u selu Bukovica, 13 kilometara od Kraljeva prema Čačku. Zavoleo sam pesme još sa onih prvih radio prijemnika, detektora sa slušalicama. Slušajući Savu Jeremića, počeo sam da sviram u sviralče. Kad sam prešao sa roditeljima u Kraljevo, batalio sam frulu. I tad je frula važila za čobanski instrument.

Napisao je Žika desetine pesama trajne narodne i umetničke vrednosti: "Krčma stara, krčmarica mlada" (Ranko Stojanić Šoro), "Ja vragolan i moj deda" (Ljubo Kešelj), "Kaži sinu da i ja postojim" (Kvaka), "Volela si karanfile bele" (Angel Dimov), "Kune mi se jedna žena" (Zoran Jovanović Zoki), "Ne bih selo zamenio za lepote grada" (Novica Negovanović), "Ah, što nisam jasmin beli" (Dobrivoje Topalović), "Moj živote, ljubavi i tugo" (Halid Muslimović), "Veseljak" (Zoran Jovanović), "Još na tebe jastuk miriše" (Merima Njegomir), "Duni vetre sa Banije" (Stole Medaković), "Kraj Morave" (Miloš Srećković Srele), "Bol za tobom prebolet' ne mogu" (Stevo Damljanović), "Vodeničar tu sam bio" (Smederevac)...

- Snimio sam oko 200 pesama, mnogo manje nego što sam mogao. Nisam voleo nezasite kompozitore i pevače koji snimaju i brzaju po svaku cenu. Nije bilo šanse da dam pesmu onome od koga i krava lepše muče.

- Mani pesmu ako ne stvara sliku. Moja možda najslikovitija pesma je "Krčma stara krčmarica mlada". Opisao sam čuvenu kafanu "Kod Cuja" u Mataruškoj Banji, s one starne Ibra, ispod visećeg mosta. "Kod Cuja" su počinjali Ana Bekuta, Vesna Zmijanac, Zorica Marković, a carovao Ranko Stojanić Šoro, najbolji kraljevački kafanac. Tu je svako veče bilo kao na vašaru, više publike oko kafane nego unutra. Kafana je bila toliko zavučena, nije se mogla videti dok joj se ne približiš, samo čuješ muziku. Tako su nastali stihovi: "Zaklonjenu šumom videt' je ne možeš, već pođi u susret zvucima gitare". Jedino što sam domaštao u ovoj pesmi je "krčmarica mlada", koja joj je možda i produžila vek.

Seća se Žika i finansijskih plodova svojih stihova, zlatnih ploča, velikih tantijema.

- Nijednu pesmu nisam napisao samo zato da bih uzeo pare. Bilo je kompozitora koji su mi nudili ne 25% od prodaje, nego 75%. Pre 40 godina odem u "Jugobanku" da vidim ima li šta na računu. Stanem ispred blagajne, potpišem nalog i ne pogledam šta sam potpisao. Blagajnik češlja one pare, ja pomislio da sam baksuz, došao baš kad sravnjuje pazar i predaje smenu. Kad je nagomilao onaj buljuk para, blagajnik me čudno pogleda i reče: "Šta gledate, ovo je vaše". Natrpam ja one pare u sve džepove što sam imao, izađem iz banke kao smotani lopov. Ali, od 90-ih pa narednih petanaestak godina nisam dobio ni kinte.

Najslušanija i najonarođenija Žikina pesma je "Ja vragolan i moj deda". Nahranila je 'lebom hiljade lokalnih radio stanica i pevača, a najmanje njenog pisca.

- To je retka namenska pesma koja nije napisana po narudžbini. Jednostavno sam sedeo i razmišlljao šta još da napišem, a da nije napisano. Setio sm se tradicionalne veze dede i unuka i preneo na papir. Tražio sam temu, a kad sam se setio, stihovi su izleteli za petnaest minuta.

- Setio sam se i legendarnog Vukasa koji je poštovao samo kreativne tekstopisce. Govorio je da svakog tekstopisca treba zatvoriti u gluvu sobu, dati mu samo papir i olovku. Nema tekstopisca koji piše pored police sa zbirkama poezije, pa od svakog drpa pomalo.

Napisao je Žika jednu od najlepših zavičajnih pesama "Ne bih selo zamenio za lepote grada" za legendarnog Novicu Negovanovića.

- Odrastao sam u doba blaženog siromaštva i neke socijalne jednakosti. Danas kažu to je bila uravnilovka, ali smo svi bili srećni i sa ono malo što smo imali. U doba moga momkovanja bilo je nepristojno biti na ulici posle 23 h. Devojkama nije smetalo ako ideš bos - nađeš devojčicu, podvrneš nogavice do pod kolena i šetaš na korzu.

- Kad je moj otac prodao imanje u selu i prešao u Kraljevo, ja sam plakao. Tu sliku sam opisao u stihovima: "Moje srce nikad neće zaboravit' rodne njive, otac svoje vrance preže dok im vetar njiše grive. Sa bunara mati ide na ramenu vedro nosi, deda stari u šljiviku detelinu mladu kosi". Najbolje pesme su one dugačke, od sedam minuta, sa tridesetak stihova. Samo, takvih pesama je najmanje.

Početkom osamdesetih obilazio je Žika sve kafane duž Ibarske magistrale, od Lipovičkih šuma do Kraljeva. Sve što je zaradio od pesme vratio je pesmi.

- Možda bih bio i plodniji tekstopisac, ali nisam imao podršku porodice. Moji su to smatrali za neko osobenjaštvo, druženje sa pijancima i propalicama. Zato dinara od svojih tantijema nisam uložio u kuću, sve je otišlo na pesme, žene i kafane.

(Telegraf.rs)