Mirko Rondović, zapisano u vremenu: Više brinuo o "Politikinim" nego o svojim tiražima

"Duni vjjetre, malo sa Neretve, malo sa Neretve, duni vjetre.

Pa rastjeraj maglu po Mostaru, maglu po Mostaru, pa rastjeraj.

Pozdravi mi moju milu Daru, moju milu Daru, pozdravi mi.

Bi l' se Dara poljubiti dala, poljubiti dala, bi l' se Dara?

Kakva bi se ja đevojka zvala, ja đevojka zvala, kakva bi se,

kad se ne bi poljubiti dala, poljubiti dala, kad se ne bi."

(narodna - arr. Zoran Pejković)

Ovu pesmu pevaju mnogi, a Mirko Rondović je tumači. I grlom, i emocijom, i znanjem.

- To je pola crnogorska, pola hercegovačka pesma. Posvećena je lepotici Dari Vujović iz Nikšića. Kada je Austrougarska vršila mobilizaciju, njen otac Spasoje je pobegao iz rodnog Mostara i nastanio se u Nikšiću gde je otvorio hotel "Amerika". Bio je bogat čovek, obišao ceo svet, čak je učestvovao i u japansko-ruskom ratu na strani Rusije, koji što se Crne Gore tiče još nije zaključen. Mnogi su se udvarali Spasojevoj Dari, al' se Dara nije dala. U to vreme nije bilo poželjno govoriti o ljubljenju poštene đevojke - priča narodnjački klasik Mirko Rondović.

I muzički gurmani i kritičari se pitaju: dokle bi dogurao Mirko Rondović da mu je muzika bila osnovna životna delatnost?

- Ja sam završio Gimnaziju u Pljevljima i Višu školu za spoljnu trgovinu. Od 1970. do kraja radnog veka proveo sam u NIP "Politika". Nisam bio ni novinar ni urednik, ali sam radio na poslovima tiraža "Politikinih" izdanja. Uveo sam neke nove sisteme procene i praćenja tiraža, krenuo sa kompjuterizacijom i svakodnevnom komunikacijom sa poslovnicama.

- Radeći na rukovodećim mestima u tada vodećoj novinskoj kući na Balkanu, uvek sam imao dobru platu. Na kraju krajeva, dobio sam od "Politike" i trosoban stan u centru grada. Kud ćeš više! Davno sam shvatio da nije srećan onaj koji ima mnogo, nego je srećan onaj kome malo treba.

Muzička apoteka, Foto: Promo

Kad su tiraži Mirkovih pevačkih izdanja u pitanju, tu je značajno zaostajao za onim "Politikinim". Snimao je uglavnom tradicionalne narodne pesme iz Sandžaka, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, i na pločama i na radiju. I baš kad je krenuo cunami turbo folka, Mirko je snimio i onarodio jednu svoju novokomponovanu pesmu - "Pljevaljski tamburaši".

- Reklo bi se lokalna pesma sa univerzalnom porukom - usne što ostaše dužne. Komponovao sam je u tom pljevaljskom gradskom ruhu, a proširio na sve meridijane. Ta pesma je i mene uzdrmala. Dešavalo mi se da je za noć pevam po trideset puta, a bilo je i onih koji su je rezervisali za put na onaj svet. Nisam je pevao na sahranama, al' se čula na grobljima sa mojih kaseta i CD-a.

- Moja mera je ono Njegoševo "rešeto što se zove vrijeme". Kroz to rešeto je prošla retko koja novokomponovana pesma, a da mi ostane i samo ova jedna "imadoh se rašta i roditi".

Mirko nije učestvovao u trci za jeftinu i prolaznu popularnost. Karijeru je krunisao trostrukim CD-om "Zapisano u vremenu" u izdanju PGPRTS-a.

- Postoje poznati i priznati pevači. E sad, biti poznat danas nije nikakav problem. Popularnost se danas stiče i pukim ludiranjem. Meni je mnogo više stalo da budem priznat, da makar ne obrukam slavne pretke. Dušan Baranin, jedan od najčitanijih srpskih pisaca, je rođeni brat moje babe, očeve majke. Moj đed Vasilije je od rudarskog hleba u Americi kupio begovsko imanje kod Pljevalja. Moj otac je bio solidan guslar, moja majka je lepo pevala. Moja braća su fakultetski obrazovani ljudi. To je koren iz kojeg se razgranalo veliko stablo, a i ja sam, hvala bogu, pustio svoje izdanke.

- Iako muzika nije moje životno opredeljenje, sada kada živim jesen života pitam se: šta bi zapravo bio moj život da nisam uplovio u taj rajski svet harmonije, melodije i ritma? Muzikom se borim protiv svih nedaća i problema, sve udarce sudbine ublažio sam pesmom.

(Goran Milošević)