Slobodan Mulina o Zlatiboru i Užicu, poluvekovnoj karijeri: Nemam ni gde ni kome da pevam pravu narodnu muziku

"Ja i draga sa planine dvije voleli se k'o što niko nije,

Preporučujemo

voleli se k'o sunce i zora, ona s Tare, ja sa Zlatibora.

Zlatibore pitaj Taru da li pamti ljubav staru,

Tara njemu odgovara, ne vraća se ljubav stara.

Šetali smo poref bistre vode, mirisali na šumske jagode,

i gde god bi zagrljeni seli jedno drugom u ljubav se kleli.

Sad mi tuga moju dušu para otkako mi reče njena Tara,

setnom pesmom iz plave daljine udala se preko reke Drine."

(Slobodan Mulina - Mihailo Čupović)

Trubačka himna Zlatibora snimljena je, kao i desetine pesama tvrde srpske struje, za produkciju RTV Ljubljana 1987. Prva verzija "Zlatibore pitaj Taru" snimljena je uz klasičan narodni orkestar sa harmonikom kao vodećim instrumentom.

- 1983. snimao sam moj prvi album sa pesmama Danila Živkovića. Tokom proba u Kragujevcu, predložio sam šefu ansambla Žarku Josipoviću Škuli da na album stavimo i jednu moju pesmu. Razmišljao sam: Kad ima mesta za osam pesama, biće i za jednu moju; ako propada toliko pesama, neka ode i ova moja - priča Slobodan Mulina, pevačka ikona Zlatibora.

- Međutim, pesma je slavno "propala". Da sam propao još dva-tri puta tako, kamo sreće. Kad sam je prvi put javno izveo u emisiji "Nedeljno popodne", odsekli su je posle dve strofe i pustili špicu. Gledaoci su bili ogorčeni, telefoni se usijali, i posle nekoliko dana zove me urednik Vojkan Milenković da je otpevam ponovo, ali celu. Bio je to prvi signal da će pesma postati veliki hit.

Slobodan Mulina je rođeni Užičanin, jedno od četvoro dece majke domaćice i oca železničara, mudrog i ponosnog Hercegovca. Posle završene srednje tehničke škole, radio je u Sekciji za održavanje pruge, bio golman užičke "Slobode", svirao gitaru po igrankama.

- Kad sam ja bio mlad, muzika je bila isplatljivija od fudbala, barem u mom Užicu. Četiri godine sam otplaćivao kredit za prvu gitaru i pojačalo. Kad se malo pročulo za mene, na nagovor Mileta Uroševića, šefa ansambla "Urošević", učestvujem i pobeđujem na festivalu nove narodne muzike "Zlatni glasovi" u Vrnjačkoj Banji 1970. sa pesmom "Osvetnik ljubavi". Pesma je postala veliki hit, a moja prva ploča je za samo osamnaest dana prodata u zlatnom tiražu.

- Počeo sam da snimam u srećno vreme za narodnu muziku. Posle mog zlatnog prvenca potpisujem ugovor sa "Beogradskom estradom" i ulazim u pevačku elitu. Pevači u jedan auto, muzičari u drugi, i svuda po Jugi. Imali smo 270 radnih dana godišnje. U istoj ekipi Safet, Beba, Muharem, Tozovac, Toma, Nedžad, Staniša, Bisera, Đorđe... Bio sam najmanje elegantan, nije me zanimao stajling i slikanaje. Ja sam povukao na moje Hercegovce, ponosne, biste, pametne i skromne.

Snimao je Mulina i pre i posle "Zlatibora", objavio desetak singlova i desetak albuma sa Tozovcem, Škulom, Časlavom Đokovićem, Žarkom Pavlovićem Valjevcem, Danilom Živkovićem, Miletom Uroševićem, Antušem Gabrićem, Zoranom Vlajićem.

Snimio je Mulina mnogo trubačkih pesama o svom rodnom Užicu i Zlatiboru: "Zlatibore visoka planino", "Zlatibore uspomeno", "Zlatibore lišća ti na grani", "Zlatibore moj zeleni bore", "Kad zapevam ja sa Zlatibora", "Oj Užice, mali Carigrade", "Ej, Užičanko", "Nema moje čobanice", "Peške idem iz grada", "Raste trava, raste šljiva plava", "Livada je moja uspomena"...

Foto: Proma

- "Zlatibore pitaj Taru" mi je obeležila karijeru, ali mi je ugušila desetine drugih lepih pesama. Kad god je neko snimanje u studiju ili neki koncert, zna se - 'ajmo "Zlatibore pitaj Taru". Ispade kao da ništa drugo nisam snimao.

- Sve te stare pesme o Zlatiboru su lepše od ove moje. Naježim se i kad pomislim kako je nastala pesma "Oj Užice, mali Carigrade". Kad je zapaljeno Užice i kad su Turci bežali iz Užica, Turkinje su napuštajući stari grad pevale "dok bejasmo lepo vas grejasmo".

Slobodan Mulina je jedan od rekordera po broju snimljenih pesama sa trubačima. Snimao je sa duvačkim orkestrima Miće Petrovića, Radovana i Milovana Babića, Svetozara Lazovića Gonga. Opevao je svoj rodni kraj u desetinama pesama, a najmanje pevao u Užicu i na Zlatiboru.

- Zvali su me sa svih strana, pevao sam na svim meridijanima, a danas nemam ni gde ni kome da pevam pravu narodnu muziku. Srećan sam što sam snimao sa najboljim trubačima. Sa Mićom Petrovićem sam snimao najviše, bio je redak profesionalac. Ali, Gongo je bio zakon za trubu. Sećam se, pita me muzička urednica Radmila Trifunović ko je najbolji trubač na svetu. Ja se zezam pa kažem Luj Armstrong, a ona će kao iz topa - Gongo!

- Bane Vukašinović me zvao svakih desetak dana u Beogradsku hroniku. Ja zovem Gonga da me prati u studiju, a on će ti meni: "Ne mogu, nisam pokosio". S druge strane, i ja sam bio lenj kad su mediji u pitanju. Nikad u životu nisam pozvao nekog muzičkog urednika ili novinara da mu preporučim neku moju pesmu ili album. Sve mi je to bilo smarajuće, a ja ne dozvoljavam da mi bilo šta pokvari ugođaj. Svesno sam se opredelio za prirodu i selo, grad me je uvek zamarao. Čim nemam gde da parkiram auto, ja tu nemam šta da tražim.

(Goran Milošević)