Beki Bekić o karijeri i porodici, Gusinju i Beogradu: "Moje pesme sporo osvajaju, ali dugo traju"

"Niz Kosovo vetar duva i miluje travu,

Preporučujemo

na moje si rame naslonila glavu.

Koliko je Kosovo dugo i široko,

ja te volim toliko lepa Kosovko.

Na Kosovu božur cveta i zalazi sunce,

čuj kako kuca zaljubljeno srce.

Po Kosovu srebro sija i Bistrica teče,

sa usana tvojih uzeo sam veče."

(Beki Bekić - Ruždija Krupa)

- Ovu pesmu sam otpevao posebno emotivno, svestan da neće biti hit na prvu i da se neće brzo zaboraviti. Ovakve pesme sporo osvajaju, ali dugo traju i ne blede tako lako. Posvetio sam je rodnom kraju mojih roditelja. Gusinje je blizu Kosova, moja majka je rođena na Kosovu, moj otac je rođen na Kosovu. Kao deca su došli u Crnu Goru, u jednu mešovitu sredinu, koja je predodredila i moj pogled na svet - kaže Beki Bekić.

- Komponovao sam je u vreme dominacije turbo folka, bojažljivo razmišljajući da li da je snimim. Nikad nisam jurio hitove za jednokratnu upotrebu. Draže su mi pesme koje polako ulaze u dušu i koje protekom vremena postaju evergrini.

I sirotinja je lepa ako imaš s kim da je sirotuješ - shvatio je Beki u rodnom domu u tom živopisnom Gusinju.

- Moj otac je mnogo dobro pevao, naročito uveče kad popije neku. Uz oca sam upijao sevdah, Zaima i Safeta, a kad se pojavio Šaban mislio sam nema dalje. Naravno, kasnije sam shvatio da je i Šaban imao svog učitelja - Bucu Jovanovića. Ja sam mnogo toga naučio u horu, nastavnica muzičkog me naučila da čitam naglas i slušam samog sebe. Tako sam korigovao akcenat i dikciju iz rodnog kraja.

- Kad sam došao u Beograd, počeo sam da govorim i pevam na ekavici. Ne zato što želim da pobegnem od sebe i moga Gusinja, nego zato što živim u Beogradu.

Prvu ploču snima 1981, pod svojim pravim imenom i prezimenom - Behljulj Behljuljević.

- Pevao sam u KUD-u "Džafer Nikočević" iz Gusinja. U Priboju me čuo Ruždija Krupa i ponudio da snimim ploču, budući da sam na međurepubličkom takmičenju oduševio publiku, osvojio nagradu. Ruždija me odveo kod maestra Novice Negovanovića, tada glavnog i odgovornog urednika Jugodiska. Novica mi je na Krupine stihove komponovao pesme "Odlazim na pusto ostrvo" i "Lažno pismo" za moju prvu singlicu.

I kad je bio u prvoj ekipi pevača ZAM produkcije, i kad je snimio "Maramu šarenu", i kad je komponovao "Mostove na Morači", "Koliko se tuge skupilo u meni", "Anđeoska vrata", "Prsten za uspomenu", nije sebe doživljavao kao zvezdu.

- Važnije mi je da me ljudi pamte po dobrim pesmama, finim manirima i lepom osmehu. Biti megazvezda je teško breme. Moji roditelji su nepismeni, a mudri i čestiti ljudi. Napisao sam im posvetu u vidu pesme, baš onako kako sam mnogo puta čuo iz njihovih usta: "Budi pošten, budi dobar čovek sine moj, čuvaj braću, sestre svoje, poštuj tuđi znoj". Zvezde su na nebu, a ja sam čvrsto na zemlji. Ovde mi je bitna samo dobra atmosfera.

- I za pesmu je potrebna atmosfera. Čak i kad se ljubiš sa devojkom, ako ne stvoriš atmosferu nema od toga ništa. Kad danas slušamo hitove iz 70-ih i 80-ih, kažemo kako te pesme imaju dušu. A radi se samo o tome da su snimane sa punim orkestrima, živim ljudima u studiju. Moje prve ploče sa orkestrom Dragana Aleksandrića snimio sam sa petnaestak vrhunskih instrumentalista, sve na tri-četiri.

Upravo od prvog albuma sa Draganom Aleksandrićem, Behljulj (mirisni cvet) je postao je Beki (onaj što se smeje). Više je zaradio na osmeh nego na hitove.

- Moje rodno Gusinje je preodredilo moju skromnost. Naučio sam da budem srećan i kad imam i kad nemam. Porodica mi je najbitnija, i u Gusinju i u Beogradu. Porodica mi je važnija od karijere, jer i za karijeru treba porodica.

- Kad je profesorka muzičkog pitala đake šta slušaju, svi iz ćerkinog razreda su rekli da slušaju rep, pank, rok, pop, džez. Jedino je moja ćerka ustala i rekla da sluša samo narodnu muziku. Namerno, zbog tate!

(Telegraf.rs)