80. rođendan Radeta Petrovića: "Kad su moje godine u pitanju, negde sam se zabrojao"

"Vene mladost, venu ruuže, kapi zlato sjajno,

Preporučujemo

sve prolazi, sve se menja, ništa nije trajno,

ljubav plane, sreća dođe da mladost ukrasi,

a na kraju sve prohuji i sve se ugasi.

U životu sve uvene k'o u jesen ruže,

oj mladosti živa rano što ne traješ duže.

Tek što ljubav krilom svojim u srce te takne,

dok ti pružiš ruke ruke sreći ona već izmakne,

samo za njom trag ostane k'o šarena duga,

u životu prepliću se sreća, bol i tuga.

Sve prolazi, sve se gubi, pun je život boli,

uzdiše se kad se pati i kada se voli.

Kako danas tako sutra, čežnji nema kraja,

mladost vene i ostavlja mnogo uzdisaja."

(Ilija Spasojević - Panta Radivojević)

Divan tekst, ali mnogo teksta za jednu pesmu. Zato ova pesma nije hit, a spakovala je život u pet minuta.

- Bilo bi previše da imam dva hita na temu prolaznosti života. Teško je nadmašiti "Kud se žuriš, hej živote". Možda bi i "Oj mladosti što ne traješ duže" bila hit, samo da su strofe duplo kraće. Ovako, odužila se pesma, kao i moj život - kaže Rade Petrović, pevačina i antizvezda.

- Sećam se kad mi je moj kompozitor Ilija Spasojević pokazivao pesmu, nikako nije znao da je otpeva, da mi pokaže. Jedva sam ga razumeo i kad priča, krene da mi peva, a krči k'o radio. Ja se naljutim što ne može da mi otpeva, a Ilija će meni: "Ja da znam da pevam ne bih zvao tebe".

Radomir Rade Petrović je redak Beograđanin među teškim narodnjacima.

- Rođen sam 26. septembra 1941. u Beogradu, na vrhu Zvezdare u Čingrijinoj. Ja se sećam čak i Nemaca, onih zelenih džipova koji su tutnjali ispred naše kuće. Propevao sam još kao dete na Svetog Savu, na našoj krsnoj slavi. Dođe stari kum i kaže ajde kume da pevamo. Kum se omrsi rakijicom, da i meni da razbijem tremu, pa udarimo na pesmu.

- Ja sam čudna i opasna kombinacija: otac mi je poreklom paprikar iz Leskovca, a majka je pola Požarevljanka, pola Mađarica. Od roditelja sam nasledio taj pevački gen, i stric mi je lepo pevao. Kad sam to ispričao mom kompozitoru Radetu Vučkoviću, odmah mi je ispevao pesmu "Deda mene mnogo voli, njegova sam dika, a na strica mnogo ličim lep sam kao slika".

Završio je za električara, igrao fudbal za Mladi Proleter (zbog oštrih startova ga prozvaše "Rende"), igrao u folkloru, boemisao, kockao i pijančio sa Šabanom, Bucom, Tomom.

- Najviše sam se družio sa Bucom, a najmanje sam snimao sa njim. Buca me zaraziio pesmom, a moj pokojni brat i ja smo Bucu zarazili pecanjem, naučili ga za početak kako se pecaju oni sitni kederčići. Nekad sam išao da pecam samo zbog druženja sa Bucom, Šabanom, Vučkovićem. Sad idem samo na gotovu ribu, na somčiće od tri-četiri kile.

- Pokericu sam ubijao sa Tomom. Od milja sam ga zvao "Papričica". Kad ogladni od pića i kocke, Toma od mene traži papričicu. Ali, ne one zelene nego one crvene, duguljaste, da ih malo stavim na plotnu i zapečem.

Rade je rođeni Beograđanin, a u muzici okoreli Šumadinac, zakleti dvojkaš. Imao je kapaciteta i za druge žanrove, al' se drži svoga faha više od pola veka.

- Kad su moje godine u pitanju, izgleda da sam se negde zabrojao. A kad je taj dvojkaški stil u pitanju, meni i Milančetu rumbe dođu umesto pauze. Ja sam znao da mnogo para od pevanja ne mogu da zaradim, a onoliko koliko sam zaradio to mi je dosta.

Rade Petrović ne živi od pevanja punih 30 godina. Radetove pesme se sve više slušaju, a Rade ima sve manje posla od pevanja.

- Ja sam mnogo snimao, a veoma malo živeo od pevanja. Snimao sam i po tri singla godišnje, imao sam vrhunske autore i orkestre (Ilija Spasojević, Rade Vučković, Buca Jovanović, Dragan Aleksandrić, Novica Urošević, Doca Ivanković, Ljubo Kešelj, Tomica Miljić, Brana Đokić, Mirko Kodić, Zoran Vlajić), snimao za najveće diskografske kuće (PGP, Diskos, Jugoton, Jugodisk). Verovao sam da ako imam dobru pesmu i ako sam je dobro otpevao da je to dovoljno za uspeh.

- S druge strane, i vokalni invalidi su pravili uspešne karijere, neki jagnjićima i prasićima, neki dugim nogama i minićima, neki ludiranjem. Ja ovako mali i kratkih lakata izgledam kao prototip antizvezde. Nisam rođen za cirkuzana. Zato sam i status estradnog umetnika dobio tek u 75-oj godini.

I Radetovi ispisnici i Radetova publika primetiše - "deda" peva bolje od mnogih klinaca.

- Sad više pevam za svoju dušu nego za pare. Možda je i to razlog zašto sam sačuvao glas i zašto nisam zaboravio da pevam. Uvek sam se trudio da otpevam celu pesmu, da je otpevam najbolje što mogu, da je nadogradim makar na jednom slogu. Muzikanti to dobro primećuju - moji tonaliteti su isti kao i pre 40 godina, a glas puniji, mrsniji.

Snimio je Rade nekoliko večitih pesama ("Pastirica", "Kud se žuriš, hej živote", "Šumadijo, ko bi tebe ostavio", "Spavaj majko i ne čekaj sina", "Lepa ženo moj životni druže", "Dobro doš'o mili sine", "Ja sam seljak veseljak"), snimio je i jednu autobiografsku "Gde će kruška da padne nego ispod kruške".

- Muzikalnost sam nasledio, muzikalnost sam preneo na decu i unuke. Život me žestoko šibao, izgubio sam suprugu, izgubio sam sina, a pesma me dizala. Moj pokojni sin je bio profesor gitare, moja unuka je profesor klavira. U mojoj kući se peva i kad je najteže, u mom staračkom domu pevaju i oni najstariji. Dvadesetak godina sam vlasnik Doma za stare "Olga" u Kotežu. Moja sadašnja supruga je želela da se dom zove po mojoj pokojnoj supruzi.

(Telegraf.rs)