71. rođendan Radiše Markovića i 40. rođendan "Neznanke": Uspomene narodnjačkog Mika Džegera

"Volim majko jednu ženu, niko ne zna tajnu tu,

Preporučujemo

ja nijednu drugu neću, srce želi samo nju.

Lepa je ko san, ime joj ne znam,

ne mogu bez nje, bez neznanke te.

Zanele me oči njene, opio me divan glas,

sa srca se uzdah javi kad joj vidim vitki stas.

Nisam znao šta je ljubav sve dok nisam sreo nju,

sve što imam ja bih dao za neznanku lepu tu."

(Milutin Popović Zahar)

- "Majmune, napravio sam ti hit" - reče mi Zahar 1981. Čuo sam je i na prvu ocenio: "To je to!" Nisam je ni raspevavao, nego odmah u studio na snimanje. Snimio sam je iz trećeg pokušaja, kao i većinu drugih pesama. To mi je navika: tek kad me vrate dva-tri puta, ja se raspevam - kaže Radiša Marković, neznanac što peva "Neznanku".

- "Neznanku" pevaju i kolege i koleginice. Čudi me kako je neko nije presnimio. Doduše, svi mi pevamo i "Krčma u planini", ali Bilkić je ostavio pečat. U principu svaki megahit može da snimi ko god hoće, može da je otpeva i bolje od originala, ali ne vredi, u ušima ostaje original.

"Neznanka" traje 40 godina i trajaće dok se ne upozna. Neznanac što peva "Neznanku" upoznao je svet lepe muzike još u rodnom domu u Petrovcu na Mlavi.

- Moja majka je pevala kao Danica Obrenić. Majka me i zarazila pesmom, pa sam kao klinac upijao svaku lepu muziku. Sećam se koncerta u Domu kulture u Žabarima: Radojka, Tine, Nada Mamula, Safet i Zaim. Bina visoka, a ja mali i nemiran. Sramota me baš da se popnem, pa dođem ispred i naslonim bradu na binu. Tek da vidim Safeta izbliza, a otac i majka željno čekaju u publici.

Pamti Radiša i svoje zabavnjačke početke u rodnom gradu, seća se kao da je bilo juče i snimanja prvih singlica.

- Danas se pravi fama oko "ulaska u studio". Snimaju se neki "projekti", kao da zidaju soliter, a u tom istom studiju nema nijednog živog instrumenta. Ja sam neke od mojih prvih pesama snimao u novimarskim kancelarijama Studija B na 23. spratu Beograđanke. Ceo orkestar i ja snimamo sve uživo, i pred kraj pesme zazvoni telefon i sve ponovo. Kasnije sam snimao i u sali Doma kulture na Banovom brdu. Tek negde oko četvrte ploče ušao sam u pravi studio.

- Neki čika Laza, glavni u Domu armije u mom rodnom Petrovcu na Mlavi, predloži mi da oformimo neki orkestar sa vojnicima. Jedan donese harmoniku, drugi organu, treći bubnjeve, četvrti saksofon. Skupimo se i počnemo da sviramo igranke. Pevao sam vikendom, a kad dođem kući posle ponoći, čekala me slika: otac zaspao, a majka čeka sina jedinca.

Frizurom i stasom zasenio je i najveće rokere, a glasom je podsećao na teške narodnjake.

- Ležala mi je duga kosa, davala je nešto plemenito mome licu, prosijavala moje oči. Kad sam 1969. prešao u Beograd, pustio sam još dužu kosu i neverovatno ličio na Mika Džgera. Tada i nisam bio svestan, a danas kad vidim svoje slike iz tog doba - ma, pljunuti Mik Džeger!

- Punih deset godina sam pevao Domu ratnog vazduhoplovstva u Zemunu. Letnja bašta, 500 mesta, a dođe njih hiljadu, pa po dvoje sede na stolici. Publika elitna, a muzika programska - tura zabavnjaka, pa tura narodnjaka.

Diskografska karijera Radiše Markovića trajala je desetak godina, od 1974. do 1983. Snimio je desetak singlova, dva albuma, sa desetinama prelepih pesama njegovog jedinog kompozitora Milutina Popovića Zahara.

Foto: Promo

- 1974. godine pevao sam u Baškim vodama u odmaralištu Ferijalnog saveza Avala. Zahar je bio na odmoru, zabavljao se sa Gocom Lazarević. Kad su prolazili pored bašte, Zahar je rekao Goci: "Bog te mazo, ovde Tozovac peva!" Zahar je svratio, bio je razočaran što nije Tozovac, ali i srećan što je naleteo na novu nadu. Pozvao me preko konobara, ponudio pesme i ostavio mi broj telefona. Računao sam - i dosad mi je nekoliko kompozitora nudilo pesme pa me slagalo, i ovaj će da me slaže.

- Kad sam došao u Beograd mislio sam da mu se ne javim. Srećom, žena me naterala, onako za svaki slučaj. Javio sam se, i za nedelju dana smo već snimili prvu ploču. Tako je Zahar postao moj prvi i jedini kompozitor, a ja njegov kum na venčanju.

Zahara bije glas da je maher za duge noge i kratke suknje. Radiša Marković je, izgleda, na suvi kvalitet postao najplodniji Zaharov pevač.

- Kad smo se okumili, retko kad smo se oslovljavali sa kume nego uglavnom sa "majmune". Sve što je izašlo iz Zaharove umetničke radionice prošlo je kroz moje i Gocino grlo. Goca i ja smo otpevali demo snimke koje je pokazivao i davao drugim pevačima. Baš pre neki dan pričam sa kumom Gocom o pesmi "Ivanova korita". Zahar je tu pesmu prvo nudio i meni i Goci, a mi je odbismo.

Radiša Marković nije samo "Neznanka". Snimio je desetak pesama sa snagom evergrina: "Čija li si sada", "Jedna žena, a dva druga", "Osmehni se draga na rastanku", "Jesen stiže rana", "Nema više Cicvarića", "Kad je deda lumpovao", "Bećarski je život lep", "Vlajnice, doj, doj, doj"...

- Ja sam najveći krivac što sam ostao neznanac u senci "Neznanke". Kad se pojavila "Neznanka" i kad je uzela maha, ja ništa nisam učinio da me šira javnost upozna. Imao sam siguran posao, a malo sam i lenj. Pustio sam da me pesma pobedi i da se kolege sprdaju sa mnom. 40 godina slušam istu priču - da sam dobio takvu pesmu i da imam takav glas, ja bih čudo napravio. Čak sam i snimio pesmu "Neznanac" u čast svoje anonimnosti.

- S druge strane, ponosan sam što imam pesme čija slušanost ne jenjava i što imam makar dve pesme koje će me fizički nadživeteti. Hvala bogu ja sam ponosni dvostruki deda, "deduška" dve bliznakinje. Još mi je pred očima scena od pre godinu dana: šetamo kraj Osnovne škole "Kralj Aleksandar" na Novom Beogradu. Stanemo na semaforu, a jedan mali doziva društvo: "Hej, ljudi, dođite da vidite duplu decu".

(Goran Milošević)