80 godina od rođenja Bore Drljače: "Podojilo me sto žena, u tome je tajna moje vučje snage"

"Bihać grade, grade pokraj Une, plave rijeke i prirode bujne,

ti si ponos Bosanske Krajine, djevojke te lijepe ukrasile.

Kad obasja mjesec s Pješavice, prospe zrake gradu kroz ulice,

plavu rijeku obasja uveče, prelijeva se ko da zlato teče.

Grmeč gora tebi pravi hlada, u tebi je moja mila draga,

Suvaja je moje rodno mesto u koju se ja navratim često."

(Borislav Drljača)

- Ovu pesmu sam posvetio mojoj pokojnoj supruzi Verici koja je išla u Srednju ekonomsku školu u Bihaću. Tu sam je zavoleo, ukrao, odveo na more i oženio. Njen otac me molio samo da je ne ostavim bez diplome, pa sam išao po Bihaću da sakupljam profesore da polaže popravni u avgustu - pričao je Boro u Muzičkoj apoteci.

Borislav Boro Drljača (1941 - 2020) je ratno siroče. Majku ni zapamtio nije. Dojile ga mnoge žene, što mu je, izgleda, i dalo vučju snagu.

- Rođen sam u vihoru rata, 29. avgusta 1941, ispod jedne bukve u selu Donja Suvaja pod Grmečom, opština Bosanska Krupa, srez Bihać, kotar Banjaluka. Rođen sam za vreme nemačke ofanzive i krvavih ustaških pokolja. Kad mi je bilo dve godine, ustaše su mi ubile majku Stoju. Presekli je rafali dok me držala u naručju. Pričale su mi žene koje su sa njom devovale da je bila prava plavokosa lepotica. Željan majčine ljubavi, napisao sam joj jednu od mojih prvih pesama: "Ti si radost moja koju mrak prekriva, ja bih srećan bio da si majko živa".

- Pošto sam rođen u srcu nemačkih ofanziva i prvih partizanskih ustanaka, navikao sam na glad, zbeg i sirotinju. Kad naiđe ofanziva, nejač beži u Grmeč. Čim zaplačem, davali su me najbližoj dojilji. Na moju sreću, onda se mnogo rađalo, bilo mnogo dojilja. Podojilo me stotinak žena, možda je u tome tajna moje vučje snage i dugovečnosti.

Borina radoznalost i radinost pokazale su se u punom sjaju već u osnovnoj školi. Doduše, taj borbeni duh poneo je i u svom imenu.

- Kad smo se vratili iz zbega i kada su naložili vatru na mom ognjištu, iz kolevke je izašla zmija. Pričala mi baba, po tadašnjem verovanju to je srećna simbolika. Na krštenju su mi dali borbeno ime - Borislav, rođen u borbi.

- Prvih pet razreda osnovne škole završio sam u mojoj Suvaji. Sećam se, pošto nije bilo dovoljno učitelja, tri preostala razreda osnovne škole završio sam u Bosanskoj Krupi. Kad odem u Krupu, prvo kupim pšeničnog hleba. Proje mi bilo preko glave. Svaki dan peške - deset kilometara tamo, deset kilometara 'vamo. To je za mene i moje vršnjake bilo nešto normalno, a danas se voze autom i do prve prodavnice.

Bora Drljača, Foto: Promo

Nastavio je Bora sa i sa školovanjem i sa pevanjem. Ovaj nesuđeni agronom i rezervni oficir savladao je sto zanata, snimio oko petsto pesama.

- Da sam batalio pevanje, dogurao bih do genarala. Imao sam strica, oficira u Bačkoj Topoli, gde sam završio Srednju poljoprivrednu školu. Za te četiri godine mnogo dobro sam naučio mađarski sa onim prelepim mađaricama. Sećam se, ja počnem da im se udvaram na igrankama, a one mi kažu na mađarskom da ne razumeju srpski. Ja onda lupim nešto bezobrazno, a one kažu na mađarskom da sam bezobrazan. Tako ih uhvatim u laži, i primetim da sve govore srpski, makar kao i ja mađarski.

- Još u školi sam svirao frulu i ličku tamburu sa četiri žice. Kad je uprava rudnika boksita u mom selu dobila instrumente (prim, basprim, kontrabas), ja sam postao primaš, formirali smo orkestar. Počeli smo da pevamo i sviramo na priredbama. Igrao sam u "Špancu" i "Krsmanoviću", a od '67. sam počeo da snimam ploče.

- Na jednoj turneji emisije "Autobus u pola šest" u Velikoj Kladuši upitaše me koje su se pesme pevale kad sam ja bio mali. Ja se prvo setim pesme "Oj, oraje, oraje", otpevam je na koncertu i napravim ludnicu. Okupio sam moje Krajišnike (Božu, Rada, Vida, Sima, Rajka) i orkestar Svetomira Šešića, i tako prvi povukoh nogu sa krajiškim pesmama.

(Telegraf.rs)