101 godina od rođenja Zaima Imamovića: Čovek koji je živeo i tumačio sevdah

"Ne čekaj me niti sanjaj da ću doći pod pendžere,

da ti pjevam kao prije sa osmijehom plave zore.

Kad sam tebi dolazio zagled'o sam druge oči,

nemam snage da odolim ljubav što će skoro doći.

Ne kuni me moja draga, ti sa drugim sretna budi,

nek' te drugi kao i ja tiho s pjesmom sad probudi.

Zaboravi što je bilo i poljupce naše vrele,

srce voli i ljubiće crne kose, oči mile."

(Zaim Imamović - Rade Dubljević)

"Ne čekaj me niti sanjaj" je tipična Zaimova pesma - nežureća, emotivna, doneta sa merom i ukusom. Sve je potaman u ovoj pesmi, baš kao i u Zaimovom pevanju.

- Od najranije mladosti družio sam se sa pesmom, svirao sam frulu i harmoniku. Ipak, svojim pravim muzičkim počecima smatram dolazak iz mog rodnog Mrkonjić Grada u Sarajevo i članstvo u KUD-u "Gajret". Čim je formirano Radio Sarajevo, postao sam solista, pevao sam uživo za državnu platu. Prvo partizanske pesme i pesme o slobodi, a onda ovu našu sevdalijsku baštinu - pričao je bard sevdaha (1920 - 1994) u pero bardu novinarstva Vehidu Guniću.

Svojom odmerenom, a opet sugestivnom interpretacijom, Zaim je privlačio milione uz radio aparate. Kažu da je kupac jednog od prvih radio aparata izričito zahtevao: "Hoću da kupim samo onaj radio u kome peva Zaim Imamović".

- Ja sam uvek pevao svojim glasom i nikad nisam pokušavao da ličim na nekog drugog. To, opet, nikako ne znači da nisam imao svoje ljubimce. Rado sam skušao Boru Janjića, Vuleta Jevtića, ali sam se oduvek trudio da ostanem svoj.

Naravno, rado slušam i nekolicinu mojih mlađih kolega. To su Safet, Himzo, Zekerijah Đezić, Dobrivoje Topalović...

Zaim je mnogo snimao (nekoliko stotina pesama, što za radio, što na pločama), a tako se malo pojavljivao u javnosti. Zaimove pesme su mera i standard lepog pevanja, bez trke za jeftinu popularnost.

Zaim Imamović, Foto: Promo

- Ni danas, u mojim poznim godinama, ne bih menjao svoj izbor i muzičko opredeljenje. Od svih ovih toliko agresivno nametnutih pesama, veliko je pitanje koliko će se njih pevati i posle 100 godina. Siguran sam jedino da bih ja i posle sto godina pevao sevdah, romanse i starogradske pesme.

Ogromnu većinu svojih novokomponovanih pesama Zaim je sam sebi komponovao. Retki su autori koji su mogli da zadovolje Zaimove muzičke standarde.

- Izvesnu šansu da prežive imaju jedino pesme Joze Penave, Radeta Jovanovića, stihovi Safeta Kafedžića i još ponekog autora. Sve ostalo je kao sedmične novine - bude i prođe.

Ni u godinama kada je najviše snimao, nije se mnogo pojavljivao u medijima. Kad je otišao u penziju, potpuno se povukao sa estradne scene.

- Gledam iz priikrajka šta se dešava i sve se više uveravam kako tom svetu koji surovo skrnavi našu narodnu pesmu, naše narodno blago, ni po čemu ne pripadam. U tu vrstu borbenih linija, ali uz prilično defanzivnu taktiku, prepustio sam sina Nedžada.

Na sto jednu godinu od Zaimovog rođenja, najlepša posveta bardu sevdaha krije se u pesmi Muharema Bazdulja:

"Sevdah je, kažu, crna žuč, sevdah je poput bosanskog bluza,

sevdah je, kažu, srca ključ, sevdah je plakanje bez suza.

Sevdah je teška a tiha tuga, i lijek što tugu snaži, ne liječi,

sevdah je kad sam si, a kraj druga, sevdah je šutnja puna riječi.

Sevdah je kao akšam tavan, sevdah je lagan i poravan,

sevdah je latica cvijetna rosna, sevdah je rijeka zlatonosna.

Pola sevdaha svijetom se rasu, cio je samo u tvom glasu."

(Goran Milošević)