Aleksandar Stanojević Bokan: Sećanje na pevačinu, boema i ženskaroša

"Dok sat tiho ponoć otkucava, dok sve spava i mir selom vlada,

Preporučujemo

jedna lampa još sija u tami, jedna majka svom se sinu nada.

Legni majko i odmori, nemoj da te briga mori,

ne lij suze u samoći, skoro ću ti majko doći.

Pred očima slika ti je moja nad kolevkom kad mi pričaš bajke,

dok je gledaš sama sebi kažeš - oči su mu kao i u majke.

Znam i tebi majko nije lako, jer odmenu traže ruke tvoje,

kad na pragu vidiš sina svoga, plakaćemo od sreće oboje."

(Mladen Mlađa Nikolić)

"Jedna majka svom se sinu nada" je vodeća pesma sa diskografskog prvenca Aleksandra Stanojevića Bokana (1955 - 2011), pesma sa singlice Beograddiska iz 1978, koja je "ubijala" u željma i čestitkama slušalaca. Ova pesma je predodredila diskografsko-estradnu sudbinu njenog pevača - Bokanovo ime ostalo je u senci njegovih pesama i briljantnih interpretacija. Bokanova popularnost je obrnuto proporcionalna njegovim pevačkim kvalitetima.

- Aleksandra Stanojevića Bokana sam upoznao na festivalu "Pesma Srbije" 1978. u Soko Banji u organizaciji diskografske kuće Beograddisk. Baš te godine slavni harmonikaš Tomica Miljić osniva svoj ansambl i upoznaje me sa Aleksandrom Stanojevićem, muzikantom iz njegove ekipe. Svirao je harmoniku, a uz to je i lepo pevao, sa originalnim trilerom - priča legendarni tekstopisac Mlađa Nikolić, autor prvog Bokanovog hita.

- Pripremio sam mu dve pesme ("Jedna majka svom se sinu nada" i "Važnija je ljubav od godina") za festival "Pesma Srbije" u Soko Banji. Festival je trajao tri večeri - svaki pevač je pevao po dve pesme, plus finalno veče. Bokan se plasirao u finale sa pesmom "Jedna majka svom se sinu nada" i osvojio treću nagradu publike. Sećam se, desetak hiljada ljudi oko letnje pozornice, orkestar Tomice Miljića (svi u belim odelima, kao pekari) prati uživo sve izvođače, a dok Bokan peva plaču majke i babe. Ubrzo je ova tužna pesma postala jedna od najtraženijih u željma i čestitkama.

Aleksandar Stanojević Bokan je rođen 11. juna 1955. u Kragujevcu. Rano je naučio da svira harmoniku i orgulje, ubrzo je i propevao, ušao u kafane.

- Bokan je od oca Radisava naučio da svira harmoniku, a od majke Vere je naučio da peva. Odmalena je voleo teške pesme, pa je na školskom takmičenju pobedio sa pesmom iz Safetovog opusa "Jablani se povijaju". Služeći vojni rok u Titogradu, obreo se u klasi sa Oliverom Dragojevićem, Zlatkom Pejakovićem, Angelom Dimovom. Bila je to četvorka za koncertni delirijum, i za vojnike i za civile. Na takmičenju vojnika 1974. pobeđuje sa pesmom iz Kvakinog opusa "Kad s juga dođu laste" - priča Bokanova supruga Aranka.

- Bokan je pevao muziku svih meridijana, svirao je pored harmonike i orgulje, bubnjeve, gitaru. Živeo je brzo, pevao je po Kanadi, Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj. Pevao je lako kao iz rukava, a mrzelo ga da snima. Dobro se sećam, jedva smo ga ubedili da snimi i tu prvu ploču, malu singlicu sa dve pesme. Bukvalno smo klečali pred njim i molili ga da uđe u studio.

Bokan je bio vrhunski, a neizvikan pevač, mnogo bolji uživo nego na ploči. Pevao je mnogo, a snimio tako malo - jedan singl i jedan album. Na Jugodiskovom albumu iz 1992. snima ubitačan hit "Nespavane noći, muzika i dim", pesmu Hasana Dudića uz orkestar i aranžman Bobana Prodanovića. Na tom istom albumu Bokan je prvi snimio jednu od najlepših šumadijskih pesama "Morava se utišala", koju je presnimio Radiša Urošević i napravio veliki hit.

- Bokan je bio vanserijski talenat, i za sviranje i za pevanje. Za šta god da se uhvati, pravio je čuda. Bio je muzički nepismen, a baratao je muzikom kao da je završio deset akademija. Da je živ, i da ga bacimo u džez orkestar, posle deset dana bio bi džezer. Pevao je sve živo, i drugi, i treći, i peti glas. To je pevač prefinjene dinamike, koji ništa nije hvatao na sirovu snagu i jačinu. Kad Bokan peva, kafana zaćuti. Imao sam priliku da ga pratim još kao klinac, pre vojske. To je za mene bilo nešto veliko, veće i od nastupa u Sidnejskoj operi sa Borom Dugićem - kaže maestro Boban Prodanović.

- Bokan je imao više žena nego ploča. Nažalost, snimio je samo taj jedan album na kome sam imao čast da sviram i aranžiram. To je poslednji album koji je urađen bez razmišljanja o parama, kada smo se takmičili da uradimo što bolje i živimo od tantijema. Kad su kompozitori i aranžeri počeli da naplaćuju unapred, Bokan je znao da kapariše pesme, a da ih nikad ne snimi. Išao je za svojim ženama i za svojim porocima.

Sa čuvenim aranžerom Draganom Kneževićem snimio je nekoliko demo snimaka: "Saznao sam da me s drugim varaš", "Pahuljica", "Volim te, volim, majko ciganko".

Na vrhuncu svojih pevaćkih moći obreo se u Švedskoj, sa legendarnim bubnjarem Kepom iz Smaka, Bimbom gitaristom, i harmonikašem Igrutinom Miljojkovićem Igrom. Jedne večeri u Klubu Kragujevčana u Štokholmu, gostovalo je desetak popularnih pevača, a Bokan je bio za klavijaturama. Kad je veselje bilo na vrhuncu, neko od gostiju je zamolio da mu Bokan otpeva jednu pesmu. Kad je Bokan uzeo mikrofon, u klubu je nastao najpre muk, a onda gejzir oduševljenja.

Aleksandar Stanojević Bokan ima više festivalskih nagrada nego snimljenih ploča. Na prestižnom festivalu Moravski biseri 2000. godine osvojio je Prvu nagradu za interpretaciju sa pesmom "Gde si moja izgubljena nado" (poznatu po nazivu "Žiška u pepelu"), autora Dragana Jovanovića Žome. Ipak, Bokanov teren su živi nastupi i kontakt sa publikom.

- Prezirao je studio, mrzelo ga da snima. Imao je sjajne ponude od vrhunskih hitmejkera. Predrag Vuković Vukas mu je nudio "Opasne sitnice" (snimila Goca Lazarević), "Plače žica G" (snimio Milan Babić), Dragan Knežević mu je nudio "Volim te, volim, majko ciganko" (snimio Muharem Serbezovski) - kaže Bokanova ćerka Suzana.

Poslednji nastup imao je kod svog ispisnika i prijatelja Slobodana Betulića Betule, a nekoliko dana kasnije, 16. avgusta 2011. preminuo je u Švajcarskoj.

Bokanovi potomci, a naročito sin Mirko i unuk Aleksandar, ponose se svojim ocem i dedom i nastavljaju njegovim muzičkim stazama.

(Telegraf.rs)