Tozovac o krpenjači, uskršnjem kupanju: "Požurio sam da se rodim, da bih što pre zapevao"

I setnu pesmu je donosio onako šeretski i šmekerski. I o svom ratnom detinjstvu pričao je sa puno šarma. Ovo je Tozovčevo sećanje na dane bosonoge, skinuto sa trake kultne radio emisije Sabor Studija B, autora i voditelja Ace Kostića, od pre 30 godina.

- Volim da pričam kod Ace Kostića, na jedan ležeran i opušten način, jer svi intervjui koje sam dosad davao ličili su mi na policijsko saslušanje. A ja mrzim zatvor iz dna duše, čućete i zašto. Raduje me, Aco, što me vraćaš u prošlost, u moje detinjstvo, dečaštvo i momaštvo. Raduje me i to što ću se prisetiti mojih ljubavi, koje sam, nažalost, prilično pozaboravljao - počeo je Toza svoju pripovest ispred mikrofna Sabora Studija B.

- Zbog te osobine što ne volim da sam zatvoren - pre vremena sam se rodio. Majka me je nosila jedva nekih sedam meseci i na moje insistiranje morala je da se porodi. Kasnije mi je pričala da sam još u stomaku bio nemiran i nestašan.

- Roden sam 1936. i to s punim pravom. Kad me pitaju koliko imam godina, kažem da imam i više. Uostalom, zbog moje kose ne mogu da bežim od činjenica. Rođen sam u Kraljevu, ali mi je jako žao što se nisam rodio u okolini. Otac mi se zove Svetozar, a majka Budimka. Roditelji su posle venčanja planirali da izrode čitav jedan fubalski tim, jer mi je otac bio odličan fudbaler. Ali, tek danas mi je jasno zašto sam ostao jedinac. Silom prilika moji roditelji su morali da štede, jer je u to vreme vladala velika besparica. U stvari, rat je bio taj koji je sprečio očeve gurmanske prohteve.

- Ostao sam do današnjeg dana jedinac i, da znate, nije mi mnogo žao. Siguran sam da moji roditelji smatraju da vredim za dvanaestoro. Iz detinjstva mi je ostala i jedna velika mana: čim čujem pesmu, dođe mi da razbijam i da urličem.

- Imao sam fenomenalno detinjstvo i najbolje drugove. Kao mališan najviše sam voleo fudbal. U to vreme do fudbalske lopte teže se dolazilo nego do zlata. U mojoj ulici bio sam najveći majstor za pravljenje krpenjača, na veliku žalost moje bake Mileve, koja je jadnica ostajala bez čarapa i ne znam kako me je trpela.

- Bio sam odličan strelac iz praćke. Vrapci su me blagosiljali, a komšije klele, jer je u tadašnjoj oskudici stakla bilo nemoguće popraviti porazbijane prozore za koje sam ja bio maher. Ni tad nisam znao da omanem i nikad u prazno.

- Imao sam strašne drugove i još bolje drugarice. Moji najbolji drugovi bili su Voja Cokulaš, Šilja, Vuk, Ciceron, Džamba, Škula, Šarov... Kao što čujete sve sama "plava krv". Ako mi majka ne zameri, bio sam i ostao tatin sin, mada majku volim više od sebe.

- Sećam se jedne stravične igre koju smo zvali "hrabrost".Bilo je to ispitivanje našeg dečačkog junaštva, jedna originalna igra bez kopiranja kauboja i Indijanaca. A igrala se otprilike ovako: na jednoj strani 20 do 30 dečaka i isto toliko na drugoj. Srećemo se na pola puta, a sve se dešava u sumraku da bismo jedni druge teže raspoznavali. Legnemo potrbuške, a džepovi nam puni kamenja. Čekamo tako da se potpuno smrači. Kad počne gađanje, tu niko ne može da promaši. Pucale su lobanje, bilo je i onih koje smo nosili kući. I danas me boli glava od tog kamenovanja.

- U osnovnoj školi bio sam jedan od najboljih đaka. I danas tvrdim da sam i kao klinac bio veoma pametan, ali šta vredi - niko mi nije verovao. Od svih predmeta najviše sam voleo pevanje i srpski, a najmanje zemljopis, račun i istoriju. Na raspustu sam odlazio na kupanje u hladni Ibar i mutnu Moravu. Doduše, kupali smo se još od Uskrsa, i to je bila provera naše muškosti. Posle tog uskršnjeg kupanja svi smo se osećali kao devojčice, jer nam se muškost sasvim povukla.

(Telegraf.rs)