Pesme i priče Velje Popovića: Šta nam govore krajputaši, koga smo mi to pobedili? (PLEJLISTA)

"Ratova se, naratova, baruta se namirisa,

Preporučujemo

preko Grčke, Albanije, do Bizerte i Tunisa,

i grobnice one plave, prošao je putem slave,

moj deda Solunac, moj deda Solunac.

S opancima i šajkačom prepešači pola sveta,

i s čuturom mučenice, prepečene šljivovice,

sve dok Švabe i Bugare ne otera sa granice,

moj deda Solunac, moj deda Solunac.

Kajmakčalan, Mačkov kamen, juriš'o je on žestoko,

na Ceru mu osta oko, borio se hrabro, dično,

dobi čin u narednika, čin mu dade Mišić lično,

moj deda Solunac, moj deda Solunac.

Preživeo sve strahote i video sve golgote,

hrabri čovek, mudra glava, stara priča, stara slava,

a umro je baš nedavno, ostaće mu ime slavno,

moj deda Solunac, moj deda Solunac."

(Rade Bogićević)

"Moj deda Solunac" je prelepa, a tako malo iskorišćena pesma iz opusa legendarnog dueta Ovuka-Bogićević. Sve je manje autentičnih dueta i nekih novih klinaca koji bi punog srca pevali patriotske pesme. Srećom, tu je Velimir Veljo Popović, doajen astalske pesme i ambijentalne svirke.

- Ja sam još kao dete upoznao raj. U mom rodnom Tijanju, na obroncima Jelice, ptice pevaju, potočić žubori, stada bleje, čobani pevaju. Nije bilo ni struje, ni muziku nismo čuli, sem kad se pravi neko veselje u selu. Prvi put sam čuo harmonuku na mobi kad se kupe šljive. Bili su to za mene rajski zvuci, nečuveni do tada - pripoveda Veljo Popović.

- A onda je baba počela da me uspavljuje junačkim epskim pesmama. Kad baba ne može, ja uzmem onu raskupusanu knjigu bez korica i bez sadržaja, pa se ubrzo obradovah što mogu da čitam sam. Taj svet je ušao u mene kao stvarnost, otvorio mi neke nove vidike, probudio znatiželju.

Veljino Tijanje i celo Dragačevo prepuno je spomenika krajputaša. Na jednom od tih belega prošlosti pročitao je mali Veljo svoje ime i prezime.

- U našoj livadi pokraj puta stoje dva šarena spomenika. Kad sam naučio da čiitam, otkrio sam da na jednom spomeniku piše Velimir Popović. Malo se uplaših, jer sam znao taman toliko da su spomenici za pokojnike. Ja pitam babu zašto moje ime piše na spomeniku.

- Baba mi objasni da je to moj deda. Upitao sam babu zašto moj deda nije sahranjen na groblju kao i svi drugi. E, onda baba nastavi svoju pripovest i pojasni mi: "Vidiš, dijete, 120 ljudi je otišlo u rat, a vratilo se 20. Celog veka se pitam: koga smo mi to pobedili?"

- Ovih godina sam na parastosu Soluncima iz mog sela ispričao ovu priču. Pre mene su slovo držali predstavnici opštine, boraca, stranaka. Posle parastosa prilazi mi jedan profesor istorije i veli: "Znaš šta Veljo, jedino od tvoje babe izvukosmo neko naravoučenije".

Na ovim prostorima i rat je ušao u pesmu. Rat je kao godišnje doba, ponavlja se u većim ili manjim razmacima, u nekom drugom tehničko-tehnološkom obliku.

Printskrin: Youtube/Velja Popovic

- Međuljudski i međunarodni odnosi su uvek isti. Pohlepa je trajna ljudska osobina, rat je stalno oko nas. Tako je i sa svakim čovekom, uvek je na sceni: kad peva na ulici, ili u autobusu, ili za astalom, ili na bini. Ja sam ova astalska varijanta donošenja pesme, ona teža, zahtevnija.

- Baš kao u ratu, i ja sam uvek na brisanom prostoru, jedan na jedan: "A kako ne znaš onu pesmu, a znaš ovu?" Na bini je lakše - nemaš povratnu informaciju, tu si zaštićen glamurom i efektima.

Naučio je Veljo još od Obrena Pjevovića suštinu patriotizma: "Draža mi je moja kuća i od Mrčajevaca. Ali, više volim Mrčajevce od Čačka, više volim Čačak od Beograda, više volim Beograd od Sarajeva, više volim Sarajevo od Beča... Pevaj bilo koju pesmu, samo pevaj, prvu koja ti padne na pamet. Dok pevaš, ne možeš nikoga mrzeti!"

- Sećam se, pre pola veka policajac mi piše prijavu zato što sam pevao pesmu "Oj vojvodo Sinđeliću". Ja mu uzmem podatke, da bih znao ko me je prijavio, pa mu pojasnih: "Taj Sinđelić nema veze sa ovom Titovom Jugoslavijom, niti sa današnjom Srbijom i današnjom Turskom. On je ratnik iz drugog doba i, kad je video da će da ga pobede, potpalio je barut i poginuo sa svojim ljudima. Šta je tu uvredljivo po tebe ili bilo koga?"

(Goran Milošević)