Hamid Ragipovic Besko: Sandžaklija po rođenju, sevdalija po životnom opredeljenju

"Sa osmehom pričala si meni o rastanku što će možda doći,

Preporučujemo

a ljubav je učinila lepšim naše dane i sve naše noći.

Ja te volim od života više, novo jutro našu sreću piše,

ja te molim ostani kraj mene, hoću ljubav, neću uspomene.

U očima istinu ti čitam, da ljubavi našoj kraja nema,

a i novo jutro koje sviće za nas dvoje novi život sprema.

Za radosti vremena će biti, pred nama su novi dani sreće,

zbog ljubavi što si meni dala, srce tvoje zažaliti neće."

(Blagoje Košanin - Hilmo Mujić)

"Ja te volim od života više" je evergrin narodne muzike, ulaznica Hamida Ragipovića Beska u Muzičku apoteku i u klub besmrtnih pevača narodne muzike. Ovo je priča o Besku, o ljudiini i sevdaliji, o pevaču koji ne učestvuje u trci za jeftinu popularnost i lajkove, a koji traje čistim kvalitetom svojih pesama i svoga pevanja.

- Ja sam rođen u srpskom Sibiru, u selu Točilovo, opština Tutin. Moj otac je bolje pevao od svih pevača koje sam čuo. Sve druge sam mogao da kopiram, ali babov glas se nije mogao skinuti. To je raspon od tri oktave, visina koja suši mozak. Bez obzira što je moj babo pevanjem dohvatao nebo, nije se radovao što ja idem u pevače - priča Hamid Ragipović Besko, ekskluzivno za Muzičku apoteku.

- Zapevao sam kao momčić, kao lokalna atrakcija, na veseljima u mom rodnom kraju. Sećam se dobro: ja pustim glas, a svuda oko mene prašte plotuni, prangije. Onda sam otišao u Skoplje, u grad sunca, kod daidža i amidža, postao član kulturno-umetničkog društva, upoznao sve te ritmove i žanrove makedonske, bugarske, grčke, albanske, srpske. Ali, pevač se rađa, sve ostalo je usavršavanje sa muzičarima i pedagozima. Ja sam i vojsku usavršavao malo duže, bio sam zadnja generacija koja je služila 18 meseci.

1972. godine na putujućem festivalu "Pesma leta" desio se fatalan susret: Besko upoznaje svog idola Safeta Isovića.

- Zamislite pevačku elitu na jednom mestu: Tozovac, Cune, Kvaka, Lepa, Silvana, Bilkić, Safet. U želji da vidim i pipnem Safeta, ja sam preskočio ogradu na stadionu, prišao Safetu i zamolio ga da me čuje i kaže da li sam za pevački zanat. Kad sam mu otpevao jednu strofu "Konja vodim, peške hodim", Sajo me pohvali i odmah uputi na Hamdiju Salkovića i Blagoja Košanina, sarajevske eminencije i predstavnike Jugotona. To je za mene značilo više od 50 diploma.

Ohrabren Safetovom podrškom, Besko peva još punijim plućima, hvata još veće visine. Sa svojim orkestrom dolazi u Podrinje, u hotel "Drinu" u Goraždu.

- Boraveći u Makedoniji kod familije i rođaka, služeći vojsku u Zagrebu, malo sam iskvario govor. Sećam se upozorenja jednog Podrinjca: "Ako pevaš kao što govoriš, bolje ti je batali. Ovde se govori najčistije, ovo je Vukov kraj". Bio sam u punoj pevačkoj formi, a pružilla mi se prilika da pevam u komšiluku velikog pesnika i kompozitora Radeta Jovanovića u Goraždu, Čajniču, Foči, Rogatici, ne sluteći da će mi se ukazati prilika da me baš Rade čuje i bude moj prvi kompozitor.

- Jedno veče došao je Rade da me čuje, a ja nisam ni znao da je to on. Primetio sam samo da mi naručuje sve te "rasteguše" - "Jablani se povijaju", "Hanku", "Negde u daljine" - zapravo, sve njegove antolgijske pesme. Kad sam završio, pozvao me za sto, izgrlio, i ponudio prve pesme.

Prvu ploču sa pesmama Radeta Jovanovića "Ja noćas lutam" i "Zbogom starice majko" snima 1974. godine i objavljuje za zagrebački Jugoton. Usledile su Beskove zlatne godine na "Ilidži" - od 1975. do 1982. nekoliko uzastopnih nastupa, pobeda, nagrada publike i stručnog žirija

- Ja sam, u stvari, umetnički rođen na "Ilidži". Već sa mojim prvim debitantskim nastupom 1975. godine sa pesmom "Živi život kako teče" napravio sam ludnicu na "Ilidži", a već 1976. postajem apsolutni ponednik sa pesmom "Ko te voli, čija li si žena". Na "Ilidži" 1982. otpevao sam i moj najveći hit "Ja te volim od života više", pa "Nisu važne godine"...

- Drag mi je i nastup sa Bucom Jovanovićem na "Hit paradi" 1976. sa pesmom "Ej, da sam vetar". Ostaje žal što nisam više snimao sa Bucom, sa čovekom koji je najslađe svirao harmoniku, koji je pravio prelaze i trilere pre pevača. Ko zna gde bi mi kraj bio da sam ostvario veću saradnju sa Bucom.

Pored novokomponovanih pesama koje postadoše evergrini, snimio je Besko i sevdalijske bisere iz Bosne i Sandžaka: "Srdo moja ne srdi se na me", "Moćevčiću, mali Carigrade", "Mujo đogu po mejdanu voda", "Alija se do jezera krade", "Sanak me mori", "Moja draga, moja mila", "Grana od bora", "Oj golube", "Kolika je Jahorina planina", "Mene majka mladog oženila", "Oj devojko pod brdom", "Soko mi leti visoko", "Oj devojko jesi li zaspala", "Banjaluko i ta tvoja sela", "Kad dunuše sabahzorski vetrovi", "Tamo dole niz mahalu", "Tri su ptice lastavice"...

- Naročito mi je draga saradnja sa Jovicom Petkovićem. Bilo je to i emotivno i komično. Kaže legendarni Jovica: "Bato, imam i ja svoje frljoke. Ali, kako da umirim te tvoje trilere. Nismo mnogo vežbali, a ispalo je savršeno. Znao je da prekine snimanje, samo da me poljubi. Jovica je živeo za svaki ton, za svaki lep ukras, time je i meni davao još veću snagu i krila. Jovičin štim se poznaje iz aviona, kao da je imao mitraljez u svojim prstima.

I pored retkog pojavljivanja u javnosti, ostavio je Besko velikog traga u diskografiji. Snimio je petnaestak siglova i desetak albuma, okupio najveće muzičare iz bivše Juge, pevao pesme najvećih kompozitora, tekstopisaca, aranžera i šefova orkestara: Jovice Petkovića, Ismeta Alajbegovića Šerbe, Buce Jovanovića, Spase Beraka, Radeta Jovanovića, Miće Stojanovića, Damjana Babića, Blagoja Košanina, Drage Trkulje, Ljjube Kešelja, Ace Stepića, Ace Koraća, Omera Pobrića, Perice Simonovića, Mijata Božovića, Dragana Stojkovića Bosanca, Miodraga Melentijevića, Miodraga Ž. ilića, Hilma Mujića...

- Na krilima pesme obišao sam celu Jugu i dobar deo sveta. Živeo sam u svetskim metropolama, al' nekako mi najdraže u Bosni i u Srbiji. Tu su moji koreni, mesta najdražih uspomena, dragi prijatelji. Tu je i moja zaostavština, moje narodno blago od 270 snimljenih pesama, što na nosačima zvuka, što za arhivu Radio Sarajeva. Tu su i mnoge čaršije, tu je i ona najlepša. U pravu je Ruždija Krupa: "Ko se jednom napije vode sa Baščaršije, nikad više iz Sarajeva taj otići ne umije".