Raško Spasojević, maestro plemenitog pedigrea: "Bolje da vam zatreba harmonikaš nego hirurg"

"Imali smo bašču šljiva, livadu i par njiva, orah tvojom rukom zasađen,

Preporučujemo

topli dom za hladne dane, kad miriše čaj od nane, bagremovim medom zaslađen. Zar je život samo slika, crno-bela fotografija, kada nema dragog lika, ko da nema sunca da mi sja.

Da li pamtiš one dane, ko s proleća trešnje rane, miris zemlje koja žito nedri,

da li čuvaš naše tajne, da li su ti oči sjajne, posle kiše nebo kad se vedri.

Bela kuća i ognjište, cvetna bašta i dvorište, dobar bunar bistre hladne vode,

i rakija ona stara, žuta dunja sa ormara, mladost koja svojim putem ode."

(Raško Spasojević - Srđan Milivojević)

-Imali smo bašču šljiva" je pravi narodnjački šlager s početka 21. veka, pesma koja neodoljivo podseća na svog tumača Dobrivoja Topalovića i kompozitora Raška Spasojevića - ne učestvuje u trci za lajkove, a opet tinja i traje.

- Ja sam rođenjem bio predodređen da se bavim muzikom. Kod mene je i uža i šira familija muzikalna. Moj pokojni deda Dušan je bio jedan od najpoznatijih harmonikaša još u predratnoj Jugi. Moja pokojna majka, rođena u Ulcinju, svirala je bubnjeve, moji ujaci su svirali zabavnu muziku po Evropi - otvara svoj muzički rodoslov maestro Razvigor Raško Spasojević.

- Moj otac Rodoljub i stric Momčilo su bili harmonikaši, poznati u diskografsko-estradnom svetu kao Braća Spasojević. Praktično, svi pevači iz Zapadne Srbije su počinjali uz mog oca i strica: Miroslav Ilić, Dobrivoje Topalović, Vesna Zmijanac, Vera Matović, Miroslav Radovanović, Stevo Damljanović, Srećko Jovović, Jeličanke... Sve ove godine me najavljuju, što u šali, što u zbilji - sin Braće Spasojević.

- Moj otac se pored sviranja i komponovanja bavio se i organizacijom estradnih manifestacija. Još 1972. godine osjovao je "Melos", prvo državno priznato estardno udruženje u tadašnjoj Jugi. Od oca sam nasledio i tu organizacionu nit, naravno i harmoniku. Dduše, otac je, s obzirom na poreklo moje majke, znao i da mi kaže: "Gde si od Crnogorca video harmonikaša".

I tako, sa ocem i stricem, sa pesmom i harmonikom, sa svojom suprugom Vesnom, obišao je Raško ovaj svet više puta, živeo i stvarao na mnogim meridijanima.

- Nekoliko godina sam proveo u Kanadi, organizovao američke turneje za Brenu, Draganu, Miroslava, Mitra, Boru, Eru...Vesna i ja smo se venčali u Kanadi, tamo smo i decu dobili.

Sve to Rašku nije bilo dovoljno, pa je na muzikalnost svojih Spasojevića nakalemio i plemenitu lozu svoje supruge Vesne Đoković.

- Moj otac i stric su sarađivali sa Vesninim roditeljima Časlavom i Živkom Đoković. Ja sam kao mali odlazio i u njihovu kuću, pa sam prvo uradio album budućem tastu, pa budućoj tašti, pa tek onda budućoj supruzi Vesni. Imao sam 14 godina kada sam zasvirao i ostavio svoj potpis na ploči. Bilo je to na singlici Radojka Stojkovića u pesmi "Srećno ti venčanje nek je brate".

Ima Raško i nekoliko solističkih albuma sa snimljenim narodnim kolima: "Sotirovo", "Tinino", "Dacino", "Čačak", "Janino", "Aleksino", "Čičino", "Kraljevo", "Kokonješte", "Južni povetarac", "Renome"... Raško Spasojević je i dugogodišnji muzički urednik i šef orkestra nekoliko produkcija i televizija.

- Sve su to lepa kola u koje sam ulagao celog sebe, sve moje muzičko poznavanje i instrumentalnu širinu. Na snimanju tih kola u studiju ja sam svirao sve instrumente: i harmoniku, i klavijature, i gitaru, i bubnjeve. Ne postoji nijedan segment u muzici koji nisam radio. Valjda zato i nisam gladan nekog medijskog pojavljivanja, a i televizija me čini nekako još krupnijim. Reče mi jednom legendarni Toma Čolović: "Ti si za početak trebao da smršaš jedno 10 kila".

I pored totalne posvećenosti muzici i retkog pojavljivanja u medijima, Raškove pesme i svirke žive u narodu: "Imali smo bašču šljiva" ("Dobrivoje Topalović), "Želeo bih da te sretnem" (Časlav Đoković), "Lepa Sneža nagazila ježa" (Toma Čolović), "Umro bih na tvojim rukama", "Živi u samoći" (Srećko Šušić), "Prođi Mile još jednom kroz selo", "Još vere i nade ima" (Vesna Đoković), "Oči moje gledaju i kriju", "Sjajna zvezda polete pa stade" (Radojko Stojković)...

- Kada neko ostavi višedecenijski trag u nekom poslu, to ne može da se izbriše. Na ovim prostrima vlada geslo - o pokojniku sve najlepše. O mnogim velikanima se piše tek kad odu sa ovog sveta, a za života se ne primećuju. S druge strane, ja sam odrastao u tako muzikalnom okruženju da je to za mene sve tako jednostavno i normalno, kao što je nama u Srbiji normalno da imamo državu. Za razliku od onih koji sve to nemaju, pa moraju da grizu.

- Zato je meni potpuno svejedno da li ću biti na tv ili ne, meni je muzika u krvi, jednom muzičar - uvek muzičar. Gotovo svakodnevno naletim na ljude koji mi vele: "Valjalo bi da nam nešto zasviraš". Ponekad mi i nije do svirke, a onda pomislim kako bi bilo da sam ne daj bože hirurg, da li bi onda od mene tražili: "Valjalo bi sad malo da nas operišeš" U svakom slučaju, bolje da vam zatreba harmonikaš nego hirurg.

Više od poluvekovne karijere, više od svih pesama i kola, ponosan je Raško na svoje ćerke Danicu i Valentinu.

- Moje ćerke Danica i Valentina su profesori muzike, solo pevači. Drago mi je što su moje ćerke tu našu porodičnu muzičku tradiciju podigle na zavidan akademski nivo, postadoše klasičari sa narodnjačkim genima.

(Telegraf.rs)