Tako je stvarao i govorio Časlav Đoković, VKV građevinac: "Svaka pesma može da se peva u dvojci"

"Padala je kiša toga dana, potekla je reka iz oblaka,

Preporučujemo

kao da je nebo zaplakalo, zbog te žene, zbog našeg rastanka.

Tužno vetri mrse kosu njenu, u očima suze joj blistaju,

zadnji put je u mom zagrljaju, jer njeni je za drugog udaju.

Molila me da je nikom ne dam, da je vodim bilo kud da krenem,

ja ne uzeh ispružene ruke, još zbog mene teku suze njene.

Tamna noći još je uvek volim, svoju tugu za njom ja ne krijem,

kao što me volela ta žena, voleo me niko nikad nije."

(Časlav Đoković - R. Tomić)

Koliko god se pevala, snimala i presnimavala, ova pesma ne može da dosadi i ne može da se izliže. Ovo je tipična pesma Časlava Đokovića, VKV građevinara, kantautora i pustolova. Ova pesma je toliko emotivna, da iz nje možete izvući nekoliko podjednako lepih naslova. Iskreno, ovoj pesmi i ne treba naslov, a možda ova pesma ima i najlepši naslov na svetu - "Još zbog mene teku suze njene".

Časlav Đoković (1940 - 2010) je i matematički jedan od najplodnijih kompozitora narodne muzike. Doduše, u životu je prvo propevao pa prokomponovao, a u diskografiji je prvo počeo da komponuje pa tek onda da peva svoje pesme.

- Moj prvi kompozitorski uspeh desio se 1970. godine na festivalu "Sedam naših dana u Čačku". Pobedio sam sa pesmom "Ne mogu bez tebe, ne mogu sa tobom" koju je pevao Mišula Petrović. Publika je bila oduševljena, a dobio sam pohvalu i od predsednika žirija Buce Jovanovića. Te godine sam uspeo da ubedim Miroslava Radovanovića da snimi moje prve pesme. Prva ploča se pozlatila i meni i Miroslavu sa pesmom "Želeo bih da te sretnem". Tako sam ušao u diskografiju i u lov na talentovane pevače - pričao je Časlav Đoković u mojim radio emisijama.

Zavoleo je pesmu još u roditeljskom domu, u Prilikama kod Ivanjice, među svojim ponosnim gorštacima. Pevušio je kao i svi njegovi - napadački, nadahnuto, punog glasa i još punijeg srca, bez nota ispred sebe, a sa notama u sebi, onako narodski kako se odvajkada pevalo podno Ovčara i Kablara.

- Uvek je nešto novo u životu: novi dan, nova noć, novi ljudi, nove ljubavi, nove misli, novi osećaji. To je valjda dovoljno i za nove pesme koje iz mene izviru kao bujica. Pišem pesme i ne razmišljam da li imam kome da ih dam.

Časlav Đoković (za prijatelje Čale, Čaki, Čarli) je pravi vernik lepe pesme, naročito šumadijske dvojke. Istražujući najskrivenije muzičke tajne, otkrivao je svoje emocije i nesebično ih darovao publici.

- Ja sam kompozitor ekspresionista - u pesmi izražavam svoje lične doživljaje i emocije, ne vodeći računa o masovnom ukusu i očekivanjima spoljašnje sredine. Moj san se ostvario kad sam mogao na harmonici da izrazim svoja osećanja. To je najlepše - kad radiš ono što voliš, a usput imaš i koristi.

- Uzmem harmoniku i lutam po svetu: Sarajevo, Skoplje, Mostar, Dalmacija, Grčka, Turska, Bugarska. Živeo sam u Sarajevu, školovao se kao građevinac, usavršavao se i kao muzičar. U "šeheru" sam zavoleo sevdah, slušao pripovedanja i korepeticije Joze Penave, upijao Jovicu Petkovića.

Tokom četrdesetogodišnje karijere komponovao je pesme za soliste, duete, pevačke grupe. Komponovao je i kola sa pevanjem, komponovao je i pesme uz kolo za vrhunske instrumentaliste. Časlav je najplodniji kompozitor pesama uz trubače i jedan od prvih pevača u bivšoj Jugi koji je snimio ploču sa trubačima. 1975. snimio je i svoju prvu pevačku ploču sa pesmom "Graničar" uz duvački orkestar Radovana Babića.

Bio je majstor da sa nepoznatim pevačima napravi poznate pesme. Anonimuse je vinuo u zvezde, i ostao trajno u njihovoj senci. Snimio je oko 2000 pesama sa oko 200 pevača: "Srećo moja meni namenjena" (Vera Matović), "Nema moje čobanice" (Žiža Ivanović, Slobodan Mulina), "Tužno vetri mrse kosu njenu" (Rasim Samardžić), "Želeo bih da te sretnem", "Volimo se, al' se ne viđamo" (Miroslav Radovanović), "Krčma stara, krčmarica mlada", "Ti si žena bez adrese" (Ranko Stojanić Šoro), "Kome naša ljubav smeta", "Budi mi prijatelj" (Slavica Mikšić), "Širok potok, a ćuprije nema" (Bora Drljača), "Ti si samo uspomena" (Živka Đoković), "Prođi Mile još jednom kroz selo", "Još vere i nade ima" (Vesna Đoković), "Mala soba puna je ćilima" (Era Ojdanić), "Meni jesen, a tebi proleće" (Milivoje Đurišić), "Na dan tvog venčanja" (Darko Perić), "Kune mi se jedna žena" (Jovo Korićanac, Zoki Jovanović), "Zabranjena ljubav od svega je jača" (Srećko Jovović), "Novi dan bez tebe ne može da svane" (Dušan Lazić), "Na livadi jedna trešnja stara" (Milomir Ristović Rile), "Gde ste moje dvadesete", "Plava mačka, crni mačak" (Milija Milić), "Gde ste momci vragolani", "Mesečina Jovo" (Jeličanke), "I jesen plače za nama" (Vinko Brnada), "Vragolasta devojčice od 16 leta" (Mirko Kalušević), "Škola te tvoja zove" (Zijad Isić), "Gazdarice na kaficu svrati" (Neđo Kostić)...

Zadnjih godina svog života posvetio se pisanju i komponovanju za pevačke izvorne grupe i kulturno-umetnička društva.

- "Zavičajci", "Izvor", "Abrašević", "Raspevani Šumadinci", "Srpski jelek", "Biseri Šumadije" ... To su grupe i društva koja me vraćaju u mladost, to je moj povratak izvoru. Sve je nastalo iz narodnog melosa, svaka pesma može da se peva u dvojci. Srce mi je najpunije kad stanem ispred izvorne grupe, dirigujem i pevam.

Zarađivao je mnogo, a živeo skromno. Obišao je svet, a živeo u svom svetu, daleko od gladnih očiju voajera iz rijaliti Srbije. Svoj dom je pretvorio u umetnički atelje, prepun instrumenata, gramofonskih ploča, crno-belih fotografija, priznanja, neobjavljenih pesama i mudrovanja.

Preminuo je na današnji dan, 29. maja 2010.

(Telegraf.rs)