Slaviša Vujić, ekskluzivno za Muzičku apoteku: "Da nije pesme ja ne bih imao šta da radim"

"Ja nikad u životu pijanac nisam bio,

Preporučujemo

al' opila me tvoja lepota ko vino da sam pio.

Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio,

tako brzo sve je prošlo, ja sam tebe izgubio.

Ja nikad u životu lutalica nisam bio,

sve zbog tebe nevernice ja sam mladost propio.

Ja nikad u životu plakati nisam hteo,

al' suza u oku u blista otkad sam tebe sreo."

(Rade Vučković)

Ovako glasi tekst prve snimljene verzije pesme "Nisam te se nagledao" iz 1987. godine. I sam autor Rade Vučković nije sasvim siguran ko je prvi snimio i ko je sve presnimio njegovu najpevaniju pesmu.

- Na moju sreću, a možda i nesreću, ja sam prvi snimio ovu antologijsku pesmu. Izgleda da je to bio preveliki zalogaj za mene, izgleda da narod nije poverovao da jedan golobradi mladić može da iznese jedan ovako ubitačan sentiš - priča Slaviša Vujić.

- Imao sam 16 godina kad sam je snimio, a 17 kad se pojavio album, zapravo samo kaseta, i to za malu produkciju "Vojvodinakoncert". Em što nisam imao nikakvu reklamu, em je štampana u tiražu kol'ko da imam da podelim široj familiji, em se čuje jedan detinjast i neistrošen glas koji je pravo iz kafane zakoračio na estradu.

Slaviša je iz jednog kosmetskog sela zakoračio u Beograd sa samo jednom namerom - da postane pevač. Imao je i sluha, i pedigrea, i retku emociju, i urbanog šmeka.

- Mene je selo prevarilo da postanem pevač. Ja sam iz mog sela Vrbovac kod Kosovske Vitine došao u Beograd s namerom da budem pevač. Osamdesetih godina prošlog veka zapevao sam na školskim priredbama. Baš kad se budio talas albanskog nacionalizma, ja sam se probudio kao pevač srpskih pesama sa Kosova. Onako mali u narodnoj nošnji bio sam prava atrakcija u KUD-u "Jovan Kojić". Knjiga mi nija išla, a pesma je bila odbrana od učenja. U rodnom kraju sam dočekao i prvi aplauz, a tek kad sam došao u Beograd stigao je i prvi bakšiš.

Sredinom 80-ih proneo se glas - jedan mali dugokosi razbija u kafani, u "Volanu" u Staroj Pazovi.

- Imao sam 15 godina kada sam bukvalno svako veče pevao, i to svaku pesmu od početka do kraja. Ako pesma ima 11 strofa, ja sam otpevao svih 11 strofa. Skidao sam svaku pesmu, bez obzira koliko mi leži, samo ako donosi lovu. Imao sam sreću da me zavoli i veliki Kemal Malovčić i da mi pruži šansu, da me povede na svoje nastupe. Dolazili su da me slušaju Toma, Buca, Šaban, Kvaka, Vida, Milanče... Jedne večeri dođe Rade Vučković, pozva me za svoj sto i reće: "Mali, ja ću da napravim od tebe veliku zvezdu".

- Kad sam već zacario u "Volanu", imao sam i retku privilegiju da prisustvujem početku jedne velike karijere i rađanju jedne velike zvezde. Jedne večeri simpatična družina Roma me zamoli da njihov pajtos otpeva nešto. Bio je to Džej Ramadanovski, onako mali, kao čigra, još tada je ubijao kako je pevao, Muharema naročito. I kasnije kad je postao velika zvezda, ostao je onaj isti - bolno iskten tip.

Album svog života objavljuje 1991. godine sa vodećim pesmama "Suze na telefonu" i "Ciganka mala prodaje cveće".

- Ta druga ploča me podigla u svakom pogledu. Čekao sam godinu dana da se pojavi, a kad se pojavila štampali su tuđe pesme na mom albumu! Dođem na radio da promovišem ploču, najavimo "Suze na telefonu", tonac pusti ploču sa gramofona, a na sveopšte zaprepašćenje krene neka bugarska pesma. Posle su ovi iz Diskosa ispravili grešku, i ja postadoh radijski pevač. Kad se zaratilo, kad smo benzin točili u flaše, ja sam postao zvezda, i to preko radija: na "Stokecu", "Dvestadvojkinom poselu", "Pinku", "Bontonu", "Ritmu"... Sećam se i nekih preterivanja: pokojni Vojin Vojinović me puštao i po dvadeset puta dnevno na Pinku, zbog čega sam jedno vreme bio i zabranjen.

- Taj moj drugi album je mnogo vredeo, podigao me u zvezde i podigao mi tezgarošku cenu. Treći album je trebalo da bude još bolji, Rade mi je uradio još bolje pesme, ja sam ih još bolje otpevao, a onda se posvađamo i Rade obriše sve što smo snimili. Meni propadne album, a Radetu jedno sto hiljada maraka.

Popularnost Slaviše Vujića rasla je sa slušanošću narodnjačkih radio stanica u Beogradu 90-ih godina prošlog veka. Tako je Slaviša postao najmlađi hit pevač Radeta Vučkovića i Zorana Matića, postao je i početnik u tom poslu pijanom.

- Desetak godina sam pio kao smuk, sve sem mastila i sone kiseline. Kako da ne propiješ uz Radeta Vučkovića, Šabana i njegovu ekipu. Kasnije sam upoznao i Novicu Uroševića i Minimaksa. To su bili ljudi koje nisi mogao da kupiš samo sa parama. I zamislite, posle pijanih noći sa takvim kapacitetima, zakažu mi snimanje albuma u osam ujutro!

Iza Slaviše je petnaestak studijskih albuma, oko dvesta snimljenih pesama, desetine večitih i isto toliko potencijalnih hitova: "Nisam te se nagledao", "Ciganka mala prodaje cveće", "Suze na telefonu", "Crnooka nema momka", "Ja srećnik nisam bio", "Kome kući da se vratim", "Preko mora i preko planina", "Ne mogu bez tebe više", "Umreće sve harmonike", "Čuvaj draga našeg sina", "Šta ću kući kad je prazna"i, naravno, megahit "Crna golubice".

- Ja sam još na prvom albumu snimio pesmu "Golubice moja bela", koja se pošteno rečeno nije čula. Kad mi je pre 20 godina Zoran Matić ponudio "Crnu golubicu" prihvatio sam je oberučke, ko velim, kad nije prošla bela golubica, možda će da prođe ova crna. Tako je i bilo, pesma se polako zahuktavala i još ima prostora da raste. Hvala bogu, imam toliko hitova da na tezgama mogu da pevam samo svoje pesme, a čini mi se da imam podosta pesama koje čekaju svoje vaskrsnuće. Mislim da sam poštenim odnosom prema publici i kolegama zaslužio da mogu lepo da živim od pesme.

- Publici sam uvek spreman da dam i više. Zato me izluđuje ovaj trend skraćivanja i ubrzavanja pesama. Sad je "kul" ako otpevaš strofu i refren i to gledajući u mobilni, a sve to na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Znam da se svi vade na koronu i ko zna šta će nam sve ova pošast doneti. Početkom 2021. proveo sam mesec dana u bolnici zbog korone. Ležao sam, nisam mogao da govorim, al' sam pevao u sebi, tek toliko da ne zaboravim. Da nije pesme ja ne bih imao šta da radim.

(Telegraf.rs)