Šta će biti kad zamukne grlo: Dobrivoje, Kalezić, Milanče, Vida, Kvaka...

"Celog života pevao sam za beskućnike i za zaljubljene,

Preporučujemo

ako me jednom grlo izda hoće li iko pevati za mene.

Šta će biti kad zamukne grlo i kad starost mladost mi nadjača,

da l' će neko da se seti tada da zapeva jednu za pevača.

Pevajte pesmu što veseli, nek niko ne zna da mi duša pati,

pevajte meni jednu vedru jer se tuga može isplakati.

Celog života pevao sam, od mene pesma beše uvek jača,

ako me grlo jednom izda, zapevajte jednu za pevača."

(Mijat Božović)

Ova pesma je nazvana "Pesma pevača". Mijat Božović je napisao stihove i melodiju, Dobrivoje odmilovao najlepše na svetu, snimio na albumu iz 1985. i nikad je više zapevao nije. Ni muzički urednici nisu prepoznali snagu i poruku ove pesme. Iskreno, nije se vrtela ni u mojim radio emisijama, sve tamo negde do pred kraj prošlog veka.

Tog proleća 1999, dok su nad Srbijom padale bombe češće nego kiše, Dobrivoje Topalović je bio gost u mojoj emisji na Bonton radiju. Zamolih ga na kraju razgovora da odabere jednu i za svoju dušu.

- Moja najdraža pesma je "Pesma pevača". To je jedna od mojih najmanje slušanih pesama, a ispade kao autobiografska. Izgleda da sam na vrhuncu neke svoje karijere snimio labudovu pesmu - govorio je Dobrivoje krajem prošlog veka u mojoj radio emisiji.

- Snimio sam mnogo pesama i pesmica, za moj račun i previše. Tek sad vidim da je moja majka bila u pravu što je htela sina inženjera. Ja ostadoh bez glasa, pevam na škrge, ne čujem se. Dok moje kolege traže ko će da im peva drugi glas, ja tražim ko će da mi peva prvi glas.

Priznajem, štrecnula me ova pesma i Dobrivojeva sudbina, mada znam mnogo pevača koji su napravili karijeru upravo sa promuklim glasom.

- Koliko sam vremena proveo u najzadimljenijim kafanama, dobro se čujem ikako. Šta mi vredi što ne pijem i ne pušim, kad više od pola veka udišem dim koji se može rezati na kriške. Moje glasne žice su kao one sijalice koje čkilje na jednoj izgoreloj žici - priča Milanče Radosavljević.

- Kad sam počeo da šištim kao gusan, otišao sam kod čuvenog otorinolaringologa, doktora Cvejića. Kad sam mu objasnio svoj slučaj, da decenijama pevam u kafani, a odjedno i sviram harmoniku, doktor mi je rekao: "Pod hitno da ostaviš harmoniku. To bi bilo isto kao da za traktor zakačiš prikolicu, a za prikolicu plugove. Pa, kako će taj traktor da izdrži?"

I velikom Šabanu se dešavalo da zamukne grlo.

- Negde, čini mi se 1974, na samom početku moje karijere, desila se gadost koja je mogla da me košta zdravlja i karijere. U jednoj šabačkoj kafani popio sam sa društvom samo dva vinjaka, i u trenu sam izgubio glas. Nisam mogao ni da beknem, a kamoli da pevam. Javio sam se lekaru u Šapcu i odmah sutradan završio u Beogradu na klinici u Pasterovoj. Tek posle mesec i po dana, zahvaljujući doktoru Šibaliću, vratio mi se glas. Od tada pevam dve oktave niže, pa se mnogima čini da pevam sa viškom emocije - kaže Hasan Dudić.

- Slično je prošao i moj pokojni brat Šaban Šaulić. Bilo je to 70-ih godina na putujućem festivalu "Naši u belom svetu". Turneja je bila takmičarskog karaktera, pobednika su birali publika i žiri. Pred veliko finale Šaban i Safet su sedeli do kasno u noć, a Safet je forsiirao Šabana da pije crno vino. Šaban je znao kako vino utiče na glas, ali je ipak želeo da ispoštuje starijeg kolegu, ne sumnjajući u njegovu lošu nameru. Sutradan je Šabana izdao glas, iako se znalački trudio da zamaskira problem. Bez obzira na simpatije publike prema Šabanu, Safet je pobedio na tom festivalu.

Miroslav Radovanović, predvodnik napadačkog stila pevanja, pevač od snage i visine, znao je da ostane bez glasa iz najbanalnijih razloga.

- 1973. krenuo sam sa Predragom Vukovićem Vukasom iz Čačka za Beograd na snimanje pesme "Ne igraj se, ne muči mi dušu". Negde u Ljigu svratimo kod jedne babe koja je kraj puta prodavala grožđe. Kupimo kilo grožda i pojedemo do Beograda. Kad smo došli u studio, Vukas ne može da govori, a i sa mnom nije bilo mnogo bolje. Onako promukao uđem u studio, ubacim u šestu i snimim je iz prve. Posle snimanja načisto sam zavezao, dugo sam vidao glas, a pesma je ušla u narod i sa promuklim glasom.

Jedan od najpromuklijih u narodnjačkom svetu svakako je Zoran Kalezić. U početku je pevao zabavnjake, od Toma Džonsa do Kiće Slabinca, a onda se uz Acu Stepića prešaltao u narodnjake.

- Predstavnik Jugotona je doveo Kalezića kod mene na probu. Onako dugokos sa promuklim glasom nije obećavao uspeh u narodnjačkim vodama. Ipak, insistirao je da snimi sa mnom. Pokazao sam mu "Moj život je tužna priča" i iznednadio me kako je otpevao. Kad smo otišli u studio, kolege su sumnjičavo vrtele glavom: "Pa, ovaj će da ti izdahne na bini!" Zoran prodade "Moj život je tužna priča" u 200000, izgradi svoj stil i postade legenda - kaže gospodin Aca Stepić.

Izgleda da je Obren Pjevović u pravu: "Svaka ptica svojim glasom peva i svojim se perjem zaodeva".