Car akademskog poimanja narodne muzike: Carevac u sećanjima velikana

I danas, 56 godina od smrti slavnog violiniste i prvog šefa NORTS-a, živi jedan standard pretvoren u mit - Carevčevo gudalo. Doduše, prva asocijacija na Carevca je njegova nestvarno ozbiljna fizionomija i, naravno, "Svilen konac".

Preporučujemo

- Carevac je bio naš glavni arbitar. Njegova je bila prva i poslednja. Njegovo poimanje narodnog melosa bilo je neprevaziđeno. "Ja kad sviram zatvorim oči, zamišljam moju Srbiju, njene livade, šume, brda, ravnice. I sviram toj Srbiji" - govorio je Car. Bio je doktor za zvuk. Nijedan suvišan triler, nijedna improvizacija nije mogla da prođe dok je on bio šef orkestra. Pevačka dikcija njemu je bila alfa i omega čistote interpretacije. Kod Carevca nije bilo urlika i agresije - priča Milutin Popović Zahar.

- Od Carevca sam saznao da su "Svilen konac" i "Nizamski rastanak" prvi izvodili šabački Cicvarići i da to nisu njegove kompozicije. "Nikad nisam voleo kad taj Marš na Drinu izvode limene bande. Nekako violina to bolje opiše zvukom" - govorio je Car.

Još pre Drugog svetskog rata Vlastimir Pavlović Carevac (1895 - 1965) je imao kafanu na Čuburi. Disciplinu koju je preneo na radio provodio je i u kafani, a duh kafane i astalskog pevanja preneo je i na radio. Carevac je zahtevao apsolutnu tišinu dok svira. Ako bi se desilo da se neki gosti zapričaju, čuvari su ih fizički odstranjivali, pa makar se radilo i o ministrima.

- Carevčev stil se ogledao u pravilnom muzičkom naglašavanju teksta pesme, pravilnom muzičkom akcentovanju. U zavisnosti od teksta pesme, svaku strofu je znao da odsvira drugačije. U Carevčevom orkestru nije bilo bubnja, a solističke partije većinom je izvodila violina. Radijska tehnika je bila jednostavna - decenijama je ceo orkestar svirao uživo, na samo jedan mikrofon - pričao je Boki Milošević za Muzičku apoteku.

- Imao je u svemu neki svoj poseban manir, a znao je da bude veoma nemilosrdan prema pevačima i sviračima. Kada nešto ne valja, podboči se na violinu i kaže: "Ne znate ništa! Ova pesma ne može tako da se svira. I pesma ima svoje zakone".

Ima, neke simbolike u činjenici da je Carevac počeo svoju karijeru u Akademiji nauka. Carevac je bio retko obrazovan čovek svog doba, završio je prava, bavio se advokaturom, ali na vrh zgrade u Knez Mihajlovoj nije dospeo zbog pravne nauke, već kao šef Narodnog orkestra Radio Beograda. Da bi se neko ozbiljno bavio narodnom muzikom morao je prvo da položi ispit kod čika Cara. Neki su polagali ispit u prostorijama radija, a neki i u kafani.

- Ja sam polagao ispit u Šumatovcu. Drhtale su mi i noge i ruke, ali sam ipak prošao. Dobio sam angažman na "Kalemegdanskoj terasi", gde je svirao i Carevčev orkestar, ne zvanično kao Narodni orkestar već u manjem sastavu. Za vreme Carevčevog odsustva dobijao sam zadatak da "administriram" orkestrom. Odvažio sam se, pa sam angažovao i bubnjara i klavijaturistu (Carevac je davao apsolutnu prednost gudačima), kako bih malo izmenio repertoar - priča legendarni kompozitor Aca Stepić.

- Zasviramo mi muziku za ples, a na terasi svi ustali i počeli da igraju. Počeše da dolaze i neki drugi gosti. Prolazim pored šanka i čujem domunđavanje konobara: "Šta li će Car da mu kaže kad se vrati? Nadrljaće..." Kad je došao Car, ja mu ispričam za svoje poduhvate, strahujući kako će odreagovati. Car mi priđe, poljubi me u čelo i reče: "Zato sam te i postavio da me zamenjuješ".

Carevčevi naslednici na čelu Narodnog orkestra imali su nezahvalnu ulogu očuvanja tako visokih standarda u interpretaciji narodne muzike.

- Nisam imao sreću da ga lično upoznam. Carevca sam upoznao preko njegovog gudala, i preko tog gudala ja sam stekao sliku kakav je to čovek bio. I sada, s obzirom da sam proveo 30 godina na čelu Narodnog orkestra i upoznao sve te muzičare iz njegovog medonosnog jata, mogu da kažem da se oko Carevca stvara nepotrebna mitomanija. Čini mi se da ni sam Carevac ne bi voleo da se ovoliko potencira. Napravljena je jedna lira, nema potrebe praviti drugu. U prvoj liri je sve objašnjeno - kakav je to čovek, kakvo je njegovo delo, koji su njegovi solisti i umetnički standardi. Nemojte sad da pravimo "Kum 6. deo". Hajde da baštinimo taj prvi deo, koji je bio vrhunski. To vreme i ti ljudi mogli su da iznedre jednog takvog velikana. Ko će danas da bude zacementiran kao Carevac? - glasno razmišlja maestro Ljubiša Pavković.

Otac Narodnog orkestra RTS-a preminuo je 10. januara 1965. Od 1995. u Velikom Gradištu se održava manifestavija "Carevčevi dani". O poslednjim Carevčevim danima pričali su njegovi naslednici na čelu državnog orkestra.

- Imao sam sreće da kao četrnaestogodišnji dečkić, u novembru 1964, snimim svoja prva kola za Radio Beograd i da upoznam velikog Carevca. Do tada sam slušao kako Carevac zna da opauči gudalom po glavi, a mene je čak i pomazio i dao neviđen podstreh - kaže Branimir Đokić, zaštitno lice narodnjačke ćirilice.

- Petnaest godina sam proveo u Carevčevoj blizini, bio mi je drugi otac. Viđao sam ga i gnevnog i razneženog. Nekoliko godina pre smrti, Carevac se zamarao, teško disao, osećao da nema snage. Znao je da mi kaže: "Boki, doteralo Cara do duvara!" Ipak, do kraja života živeo je svojim tempom. Na sahrani se okupio ceo umetnički Beograd. Ispratili smo ga uz gudače i "Marš na Drinu" - govorio je Boki Milošević, jedan od Carevčevih naslednika na čelu Narodnog orkestra.

Na današnjoj plejlisti su Carevčeve svirke i nekoliko Carevčevih pevača, od Vuleta Jevtića do Mije Aleksića.