Sećanje na Vidu Pavlović (1945 - 2005): "Romano ilo" za sve ljude

"Ako ti nekad misli u prošlost krenu, ne krivi mene bila sam mlada,

Preporučujemo

mladost me ponela životu ludom, koliko grešim nisam znala tada.

Ne zovi me u snovima, ne traži me međ srećnima,

traži me gde tuge venac pletu, potraži me u tužnome svetu.

Čujem da pitaš često gde živim sada i kako srce lečim od tuge,

snage za novi život ja nemam više, ostaše mi uspomene i noći duge.

Nemoj da žališ više što nisam tvoja jer tebi život još mnogo nudi,

nisi ti jedini ostavljen bio, i pored uspomena tužnih srećan budi."

(Buca Jovanović - Zorica Đuđić)

Ovo je u 21. veku najskuplja pesma iz repertoara Vide Pavlović, Bucina nežureća dvojčica sa tipičnim rubatom. Vida je pesmu snimila 1981. (osam godina pre Vide pesmu je snimila Mira Bajraktarević), a danas je pevaju i "Zvezde Granda".

- Možete zamisliti taj spoj, Vidino grlo i Bucina harmonika. To je muzika koja mi je ušla u srž, u kosti. Kad ih čujem, ostavljao sam sve poslove, prestajao da mislim. A danas, kad hoću da se odmorim, ja pevam ove rurmbice, dečje pesmice, tipa "Mile voli disko". Uporedite te dve pesme, ta dva pojma, ta dva smisla muzičkog života - od Vide do Lepe Brene, od "Gledala sam sa prozora" do "Mile voli disko" - kaže Milanče Radosavljević.

- Naši stari su, onako nepismeni, slušali i pevali te naše teške melodije, a sad je omladina mnogo pismena, a sluša tako jeftine pesme. Što bi rekli klinci, biću brutalan: izgleda da je stvar u tome što dok Buca svira a Vida peva ne može da se skoči i da se vidi guza.

Vidini sentiši su kao i Vidina duša - žive tako neprimetno, nikad u vrhu popularnosti, a tu su negde.

- Možeš ti da imaš jesenjinovski tekst i simfonijski aranžman, ali, ako ga pevač ne donese kako treba, sve je uzalud. Vida je bila jedna od retkih koja je svojim pevanjem nadograđivala i najbolje autore i muzičare. Jednostavno, pustiš je da otpeva, i to je to - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

- Sa mojim orkestrom svirao sam ceo Vidin album "Ostala je pesma moja". Tih godina slušala se uglavnom samo ta pesma, a danas skoro i sve ostale sa tog albuma: "Uzalud te tražim", "Livadama, dolinama", "Samoća je od bolesti teža", "Jača sam od tuge", "Pusti me na miru da volim", "Nemam nikog da me voli".

U inflaciji lažnih kraljeva i kraljica i Vida je titulisana u kraljicu romske pesme, iako je snimila tek petnaestak pesama na romskom jeziku. Ostalih dvesta pesama je na srpskom, od dvojki do sevdaha, od tamburaša do baladica. Pečatirala je sevdah u "Hamam baru" uz Šerbu i ostale sevdalije. Snimila je desetine trajnih snimaka za Radio Sarajevo, bez dana škole.

- To što može Vida niko drugi ne može, a to što Vida ne zna nauči za dva dana - primetio le legendarni Ismet Alajbegović Šerbo sa kojim je Vida zakovala "Gledala sam sa prozora" i "Plačem već tri dana".

Vida je idealan tumač Bucine tihe sete. Glasom napuklim kao granata nadogradila je i Bucine sentiše: "Verovah mu i što nisam smela", "Teku časi bola", "Došli dani tugom rasplakani", "Ne zovi me u snovima", "Kad sunce zađe", "Ne spremaj majko darove", "Sanak me mori"... Sa ocem srceparajuće pesme snimila je dva singla i jedan album, ukupno 16 pesama.

- Buca i ja smo se baš našli. Buca je patio za svojom kućom u Guncatima, a ja sam ceo život bila mukino dete. Dok sam pevala i uveseljavala druge, ja sam plakala nad svojom sudbinom. Dok pevam Bucine pesme, kao da gledam svoj napaćeni život - pričala je Vida u mojim radio emisijama.

- Kad sam snimala sa Bucom, neke pesme smo ponavljali i nekoliko puta, i to ne zbog grešaka. Buca svira, a ja plačem, počnem da pevam, progutam suze, pa se zagrcnem.

Otišla je na onaj svet ne ostavivši poroda. Pevala je o deci, volela je decu, dolazila na snimanja sa dečurlijom. Vidino romsko srce ("Romano ilo") kucalo je za sve ljude.

- Nisu moja, a nisam ih našla usput. Ovo su deca mojih sestara, a meni suđeno da ih volim kao da su moja.

Na otvaranju muzičkog kluba "Novi Romanitar", Vidine kafane na Lekinom brdu, okupljali su se poklonici narodnjačke romantike.

- Hoću da se družimo, da nam bude lepo, bez galame i srče, bez jakih pojačala i ozvučenja. Svojim prijateljima pokazujem i moju bolero haljinu kupljenu u Njujorku od 16 metara svile - najavila je Vida na "Bonton" radiju.

Dok je pevala neki su sekli vene, lupali o glavu čaše i tanjire, pravili srču do kolena, skraćivali muke.

- Ne znam šta je to u mom glasu kad se ljudi ubijaju - pitala se kraljica bola i tuge.

Preminula je 10. maja 2005. Tužnu vest sam objavio baš na radiju "Khrlo e Romengo" (Glas Roma). I radio je zaćutao i postao kuća žalosti.

(Telegraf.rs)