Mirko Puzović ekskluzivno za Muzičku apoteku: Hasan mi pripremio ceo album, a ja pobegao sa snimanja

"U večeri kada sunce zađe i kad mesec starim putem krene,

Preporučujemo

ja se setim tebe draga moja i svog doma daleko od mene.

Svud sam bio, svuda te tražio, da bih pustoj čežnji odoleo,

što mi nekad pismo ne napišeš, mnogo sam te draga poželeo.

Svaka zora nekom sreću nosi, a ja nemam nikog da me budi,

dadoh mladost za besane noći, tražeći te u pesmama tužnim.

Daleko si bol da mi ublažiš, uspomeno zavičaja moga,

da li me se makar nekad setiš dok ja lutam putem bola svoga."

(Milanče Radosavljević - Branisalv Cvetinović Laki)

- Ovo mi je jedna od najdražih pesama. Naručim je kod Milančeta u kafani, a Milanče veli: "Gde me nađe". Ja sam znao ko je Milanče, i kad nije bio popularan kao danas, a Milanče nije znao ko sam ja i kad sam bio najaktuelniji sa titulama - priča bokserski šampion Mirko Puzović.

- Oduvek sam voleo i boks i narodnu pesmu. Gedajući boksere na televiziji, pomislih u sebi: "Ma, ja ovo mogu i bolje". Ima tu i genetike, rođen sam u Aranđelovcu, odrastao i živeo u Kragujevcu, u srcu Šumadije, gradu pesme i boksa.

Mirko Puzović Puza - višestruki prvak Jugoslavije i Balkana, petostruki osvajač Zlatne rukavice, dvostruki vicešampion Evrope, dvostruki osvajač bronzane medalje na svetskim prvenstvima, osvajač bronzane medelaje na Olimpijadi u Los Anđelesu - pleni viteštvom i skromnošću.

- Ne postoji boksersko takmičenje na kome nisam osvojio medalju. Možda ostaje žal što nikad nisam osvojio zlato na najvećim svetskim takmičenjima. Ali, boks i jeste plemenita veština zato se učiš da gospodski prihvatiš da ima i boljih od tebe.

- Neko će reći plemenitost je kad pomogneš čoveku, a ne kad ga nokautiraš. Ali, plemenitost je i kad slabiji pobedi jačega, zbog čega su i hale u mom Kragujevcu bile prepune.

- Kragujevac je i pre mene imao dugu tradiciju boksa, grad je disao sa svojim šampionima, publika je željno iščekivala naše mečeve. Bilo je više bokserskih nego pevačkih postera, a bilo je bogami i kafana i koncerata.

- Moja školska drugarica i komšinica bila je pokojna Vera Nešić. Ona volela mene, ja voleo nju, zezali se ko ima krivlji nos. Naravno, iz mog kraja su i Betula, Radiša Urošević, Zoran Gajić Grozdinac. I danas padam na pesme "Nisam te se nagledao" i "Teško meni bez mene".

U boksu je poluvelteraš, a u pesmi dvojkaš, i to teškaš, specijalista za narodnjačke sentiše.

- Prolazio sam ja i kroz elitne diskoteke, ali to nije prolazilo i ostajalo u meni. Rano sam upoznao i Hasana Dudića, mog kolegu i po pesmi i po pesnici. Uz Hasana sam upoznao i kralja Šabana i njegovu ekipu. A onda me nagovoriše da snimim ploču, em volim da pevam, em pevam bolje od Milka Đurovskog, a on tek snimio ploču.

- Hasan je pripremio osam pesma za mene, zakazao studio, ja uvežbao pesme. Još se sećam svojih nesuđenih "hitova", trebalo je u dijalogu da otpevam i jednu sa Anom Bekutom: "Ne smeš, ne smeš ti da žuriš, nesrećne su ruke tvoje, možeš biti prevarena, jedna sreća a nas dvoje". U poslednji čas sam odustao od snimanja, plašio sam se da mi ne bude mnogo.

Foto: Promo

Ponosan je Puza na svoje pobede i titule, a ne odriče se nijednog poroka. "Znam šta znači nema, naviko sam tako, i sve što sad imam uvek mi je dosta" - naučio je davno od Radeta Vučkovića.

- Sirotinja me naterala da uspem. Ja sam bio presrećan što sam za početak imao tuševe da se okupam, a o nekoj slavi i popularnosti nisam razmišljao. I kad sam osvajao najveće titule, zadržao sam iste prijatelje i poroke. Voleo sam i cigaru da zapalim, voleo sam i da popijem, da se provedem u kafani.

- U kafani sam stekao mnogo prijatelja i među teškim narodnjacima. Bilo je i nesuđenog kumstva. Senada Milanovića je trebalo da oženim sa mojom komšinicom. Mitar i ja kumovi, a mlada otkaže venčanje nekoliko dana pre svadbe.

Devedesetih se zaputio u Štutgart, "arbajtovao" u Mercedesu kao kontrolor za ulje, a čeznuo za "Radničkim" i kafanama. I posle svega, ipak, najlepše mu u Kragujevcu.

- Najveće bogatstvo su moja deca i prijatelji širom bivše Juge i rasejanja. Sve drugo je varljivo i nesigurno: i taj lokal koji sam dobio, pa mi oduzeli čim sam otišao u Nemačku. Nestale mi i sve medalje, trofeji, pehari i fotografije koji svedoče o mojoj karijeri.

- Bez obzira na sve, ja ne mogu bez Kragujevca. Doduše, ponekad se i mene sete. Ovih dana, tačnije 6. maja na Đurđevdan, postajem i zvanično počasni građanin Kragujevca. To je bogatstvo koje se ne kupuje parama i titulama.

(Goran Milošević)