Čeda Marković o širokim pesmama sa malo reči: "Žrtvovao sam karijeru zbog izvornih pesama"

"Ako ikada srce zaboli i slatka tuga obuzme dušu, to je pri uspomenama na prošlost, rodno mesto, drugove iz detinjstva. One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su živi gledaš s čuđenjem kako su se promenili. Sve što je prošlo, a želiš da traje, i žal za mladost, leči se pesmom, igrom, bekrijanjem, tu suza ne pomaže. Sećanja su melem na ranu pustog zaborava." (Bora Stanković)

Preporučujemo

- Što sam stariji, sve više se poistovećujem sa Borom Stankovićem i njegovim likovima, Mitketom, gazda Tomom, Mladenom. Taj žal za mladost, povratak u romantičnu prošlost, zaista mi greje dušu - kaže Čeda Marković.

- Moje Vranje je centar autentičnog melosa, susret Istoka i Zapada, granica carstava. Tu su odmarali karavani, noćivalo se, jelo, pilo, pevalo. Tu nije bivalo velikih zuluma i sukoba, ali zato se dešavao susret muzike Kosova, Bugarske, Makedonije, Sandžaka. Taj susret je iznedrio jedan kvalitet više, te široke pesme u kojima je sa malo reči kazano mnogo.

Čeda je rasni Vranjanac, vrhunski interpretator, bolje rečeno tumač, i vranjanskih pesama i tog Stankovićevog derta i meraka. Devedesetih godina prošlog veka legenda "Studija B" Aca Kostić mi reče: "Ima jedan Vranjanac, nisi ga dosad slušao, peva najslađe baš te najteže pesme". Odoh u kafanu, i videh pevača koji zakiva za astalom, na suvo, bez svirača.

- U mom rodnom kraju nije bilo mnogo harmonike, violine, gitare. Ja sam počeo uz trubače, a kad trubači slušaju i prate pevača to je najbolji spoj. Kad sam počeo da pevam u KUD-u "Sevdah", upoznao sam Bakiju Bakića, koji je bio šef stalnog orkestra. Ponedeljkom je svirao u hotelu "Vranje" i, dobro se sećam, prava lutrija je bila rezervisati mesto. Bio sam opčinjen tom našom narodnom tradicijom i izvornom muzikom.

Početkom 70-ih postao je radio pevač, snimao trajne snimke za Radio Skoplje, Prištinu i Beograd.

- Sećam se, kad sam prvi put otišao u Skoplje, prvo sam otišao u Radio Skoplje. S vrata sam rekao: "Ja sam došao da snimam". Gledaju me oni urednici u čudu, upitaše me šta bih da snimam, a ja opletoh "Zajdi, zajdi". Dobio sam aplauz celog orkestra i šefa Mate Gruevskog. Onda sam predstavio i "Stojanke bela Vranjanke", "Petlovi poev", "Što mi je merak". Već na prvom susretu zakazali smo termin za snimanje mojih prvih radio snimaka.

- A onda sam zapevao po kafanama i hotelima: "Saraj", "Panorama", "Metropol", "Grand". Zapazio me jedan menadžer, ponudio angažman na koncertima u Bugarskoj sa Narodnim orkestrom Radio Sofije i čuvenim solistima Jankom Lukinom, Valentinom Despotovom, Ivanom Kremovom, Braćom Videnov. I tako tri godine, na letnjim i zimskim turnejama.

I posle briljantnih nastupa u kafanama i hotelima, na turnejama i koncertima, Čeda shvata da u ovom poslu nema prosperiteta bez Beograda. Uostalom, i Safet Isović ne bi postao to što jeste bez Beograda.

- Početkom 80-ih dolazim u Beograd i pevam u "Romanitaru", "Beograđanki", "Jugoslaviji". Naravno, bio sam fasciniran Radio Beogradom. Još kao mali maštao sam da uđem u tu zvučnu kutiju u kojoj su se radio stanice pomerale nekim točkićem i koncem. Kad se pokvari, mi otvorimo radio sa zadnje strane, skinemo onu rešetku od lesonita.

- Da budem iskren, ta posvećenost izvornoj muzici i radio pevanju koštala me karijere. Ja sam vrlo kasno počeo da snimam novokomponovanu muziku, tek početkom 21. veka. Ali, ne kajem se. Kao dečak sam maštao da i ja jednog dana zapevam na radiju. I stvarno, zapevao sam kao solista na svakom radiju koji sam slušao.

Čeda je pevač od snage i raspona, idealan za astalski merak. A kad se Čeda razdraga, ućutka svirače, odloži mikrofon i zapeva iz sveg glasa: "Kolika je noćca, ja se po njoj vijem, lepotinja tvoja Šano ne da mi da spijem".

(Telegraf.rs)