Boki Milošević je prvo svirao violinu i pevao ribajući bačve, a evo kako je postao klarinetista

Svaki čovek je božji dar, a on je Božidar.

Preporučujemo

- Eh, da sam se rodio četiri sata kasnije, bio bih godinu dana mlađi! Rodio sam se 31. decembra '31. u osam sati uveče, tako da ceo svet slavi moj rođendan. Pošto sam rođen uoči Božića, na krštenju mi dadoše ime Božidar. Drago mi je što je Muzička apoteka prepoznala ono što ja donosim i čime služim svom narodu - pričao Boki Milošević (1931 - 2018) u mikrofon Muzičke apoteke.

- I moje detinjstvo proteklo je srećno. Svi te ratne bure koje su vitlale Srbijom nekako su me mimoišle. Moj otac Krsta, vinogradar i domaćin, znao je pre svega šta neće, pa je uglavnom birao ono što valja. Kupio mi je i violinu, moj prvi instrument, od jednog Cige. Počeo sam da sviram, lepo sam pevao, naročito kad dođe sezona spremanja buradi za vino. Znao sam da uđem u bačve, pustim glas i divim se samom sebi i toj neponovljivoj akustici.

Prvi fatalni susret sa klarinetom ostvario je tek u svojoj šesnaestoj godini. Bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala sve do poslednjeg uzdaha.

- Moj deda Milan, koji je rođen na Cetinju pa došao u Prokuplje i oženio Grkinju Tanu, bio je u četiri mandata predsednik opštine u Prokuplju. U centru Prokuplja izgradio je kuću sa apotekom, a kad sam se ja rodio govorio je da ću da budem pop. Deda je hteo da me spase kafane i pevanja u kafani, što je u to doba bilo nečasno zanimanje. Nekako smo našli kompromis, pa nastavih da sviram violinu u "Abraševiću".

- A onda, na veselju kod mog popa Đoke, jedan lekar doneo stari klarinet, pa s vremena na vreme nešto zasvira. Pošto je popio malo više, dohvatio onu moju violinu i počeo da ciguliše. Počeh da ga molim da mi poštedi instrument, znajući da je teško nabaviti žice, a on će ti meni, kao i svaki pijanac: "Ne brini, zna brat sve".

- Ja pobesnim, uzmem onaj njegov klarinet, pa mu velim: "Ako ti maltretiraš moju violinu, ja ću tvoj kalarinet". Uzeh instument, stavih ga u usta, počeh da duvam i proizvedoh ton. Ja, u principu, verujem u ljubav na prvi pogled, pa i kad je instrument u pitanju. Izmolih pijanog lekara da mi ustupi klarinet, požurih kući i odmah pred trokrilno ogledalo. Mogu vam reći - bio sam dasa, ličio sam na Benija Gudmana.

Skoro ceo radni vek proveo je u hramu narodne muzike Radio Beogradu. Audiciju kod Carevca položio je, ipak, u kafani, u svom rodnom gradu.

- Kao učenik gimnazije svirao sam po igrankama, dođoh i do "Evrope", kafane u Prokuplju. Jednom prilikom, posle koncerta u Domu armije, dolazi Carevac sa svojom ekipom na večeru. Ja sam svirao, ne znajući da me Carevac sluša. U jednom trenutku dolazi konobar i vodi me za Carevčev sto. "Večeras si položio audiciju za Narodni orkestar Radio Beograda" - reče mi čika Car.

Sve ostalo je istorija jednog burnog umetničkog života: magistar na klarinetu, profesor Muzičke škole "Josip Slavenski", član Beogradske filharmonije, šef Narodnog orkestra.

- Otac me zakleo pred ikonom Svetog Tome da se neću kockati i da se nikada neću baviti politikom. Pravo da vam kažem, ovo drugo je bilo mnogo teže: skoro svakog vikenda sam svirao Titu i njegovoj sviti, družio se, rukovao, razgovarao sa političarima. Preživeh totalitarizam jednostranačja, preživeh i ludilo višestranačja, a ne uprljah se politikom.

Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal, Foto: Pixabay

Od 1950. do 1980. svirao je u svim ansamblima i orkestrima Radio Beograda, a posle tragične smrti Miodraga Jašarevića, vodio je i Narodni orkestar na svom klarinetu. I posle penzionisanja nastavio je sa ličnim usavršavanjem i nesebičnim pomaganjem mladima.

- Ja sam u Radio Beogradu za jednu platu svirao kod Carevca, u Sekstetu Duška Radetića i u Velkom narodnom orkestru pod upravom Đorđa Karaklajića. Nisam ni osetio kad sam otišao u penziju, šetajući Kalemegdanom stvarao sam kompozicije.

- Rad sa mladima osećam kao deo svoga pozvanja. Pomagao sam im i u pedagoškom smislu, a sa druge strane nisam dozvolio sebi da odem u zaborav i da se namćorišem.

Ne postoje akademske titule koje bi bile merna jedinica Bokijevog umeća na klarinetu. Sviranje je usavršio snagom duha i daha, a svoj život je pojednostavio nekom čudnom "gumicom".

- Poštujem svakog čoveka. Ali, za sve one koji mene ne poštuju izgradio sam i jednu gumu za brisanje, i ko god mene ne poštuje ja ga izbrišem. Tako se štitim od negativnih uticaja i tako trajem. Ja sam drugar i sa mojim bračnim drugom i sa decom i unucima. Nikad nisam povisio ton u komunikaciji, iako na instrumentu izvlačim i one najviše. Naučio sam da budem vaspitan i u društvu nevaspitanih.

- Kada sam na Muzičkoj akademiji zasvirao klasiku, poželeo sam da taj ton kojim sviram Mocarta prenesem u našu narodnu muziku. Svaka riznica, pa i ona muzička, je kulturna vrednost jednog naroda. Ta riznica se može obogatiti, a može se i zloupotrebiti. Posle višedecenijskog staža mogu da kažem da sam služio čista obraza. Ne kaže se uzalud da voda pere sve, osim prljava obraza.

- Ja sam čovek koji može biti zadovoljan svojim životom. Radio sam ono što sam voleo, imao sam pored sebe žene koje sam voleo, potvrdio sam se kao roditelj i moja deca su prihvatila moje stavove. Za sve što sam postigao morao sam mnogo da se pomučim, jer ništa ne dolazi samo od sebe. Sa neba, ipak, samo kiša pada.

(Goran Milošević)