Zaharov patriotski ciklus: "Moje pesme su postale i himne i opela naših država" (PLEJLISTA)

"Vidovdan! U nebo gledam, prolaze vekovi,

Preporučujemo

sećanja davnih jedini lekovi.

Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo,

ko da mi otme iz moje duše Kosovo.

Vidovdan! Ko večni plamen u našim srcima,

kosovskog boja ostaje istina.

Vidovdan! Oprosti Bože sve naše grehove,

junaštvom daruj kćeri i sinove."

(Milutin Popović Zahar)

- Sa malo reči rekao sam najviše. Možda sam napisao i našu najsudbonosniju pesmu svih vremena. To je nastavak kosovske legende, otišla je mnogo dalje od mojih namera. "Vidovdan" sam izvodio širom sveta, doživela je i klasične obrade. Ruski ministri su plakali slušajući "Vidovdan" u "Skadarliji" - priča Milutin Popović Zahar za Muzičku apoteku.

- Goca Lazarević je pevački zakovala ovu pesmu. To ne bi mogla neka pevačica iz kafane, to može neko ko je prošao kroz radio i kulturno-umetničko društvo. Gordana je vaspitavana ne samo kod Zahara nego i u "Loli", koji je kultivisao pevače da perfektno donose prave narodne pesme.

Političari nisu imali toliko strasti da upropaste sve naše države koliko Zahar ima inspiracije da ih opeva: "Od Vardara pa do Triglava", "Živela Jugoslavija", "Hej, Jugosloveni", "Svirajte mi marš na Drinu", "Poljupce je čak iz Luvra slala Šapcu Mona Liza", "Vidovdan", "Kosovski božur", "Montenegro u grudima"...

- U kojem god parčetu države da ostanem, ja napišem pesmu o tom kutku moje slobode, i ta pesma se obično pretvori u himnu. Ima nešto donkihotovsko u meni, ta vera da ću pesmom sačuvati to što je ostalo. Sve što sam opevao, propalo je. Zli jezici mi vele nemoj više da nas opevavaš, tvoje pesme postaju opela. Problem je što i najveća ljubav nosi klicu svoje propasti.

I Juga i Tito, i potonje državice i njeni vladari, nemaju rok trajanja kao Zaharove narodnjačke himne.

- Tito je bio normalniji i umereniji od naših današnjih vladara. Kao rukovodilac u "Loli" i uspešan kompozitor imao sam i nekoliko bliskih susreta sa maršalom, svirao sam mu na uvce. Voleo je život, voleo je muziku i žene, Kubanke i tompus, zato je i ušao u moje pesme. Ko ne voli žene, ne voli ni mene - to je deviza i Titova i moja.

- Da se razumemo, Tito mi je ostao u najlepšoj uspomeni. Drugo je pitanje zašto smo ga pretvorili u boga i doživotnog predsednika, potisnuli pravoslavlje a prihvatili komunizam kao religju. Vaspitan sam da volim svoju državu i kad ne volim njene vladare.

Dok su padale bombe 1999. godine rađala se "Ivanova korita", Zaharova pesma za 21. vek.

- I "Ivanova korita" je nastala iz mog patriotskog naboja. Napisao sam je oko pet sati ujutru, prolazeći preko Brankovog mosta. Izazivao sam sudbinu, mamio bombe, iz čistog očaja. Ja nisam bio zaplašen, ja sam bio pogođen bombardovanjem.

Foto: Promo

- Prelazeći most i po desetak puta dnevno, setio sam se mog pokojnog strica iz Vasojevića koji mi je na samrti rekao: "Sinovče, donesi mi jedno balonče sa Ivanovih korita, namah bih ozdravio". Okrenuo sam telefone svih mojh u Crnoj Gori, ali posumnjah da će stric otići pre lekovite vode.

- Zato odoh do najbliže česme, odnesoh stricu česmovaču, a on će ti meni: "Ovo nije voda sa Ivanovih korita". Naravno, ni ta voda ne bi pomogla mom stricu, al' je pomogla meni da napišem jednu od mojih najslušanijih pesama.

Zahar je pesnik i kompozitor duboke misli i plemenite emocije. Svoj patriotski ciklus narodnih pesama utemeljio je na dugogodišnjem proučavanju i promišljanju karakterologije našeg naroda.

- Mi smo genetski sposobni za mnogo veća dela nego što nam je broj stanovnika. I Gete je bio opčinjen našom poezijom, naši naučnici su ugradili sebe u točak civilizacije, da ne pričam o našim sportistima. Sa druge strane, nosimo prokletstvo samouništenja, samozaborava.

- Ni Stara Grčka nije imla epopeje takvih razmera. U slepoj veri u pravdu branili smo i sebe, i komšije i Evropu, razapeti između zapadnjačkog lukavstva i istočnjačke dvoličnosti.

- Mi smo narod na o-ruk, u trenucima teškoća pravimo najveća dela, a u trenucima spokojstva radimo na samouništenju. Od nebeskog carstva i snova do aljkavosti neviđenih razmera. Potrošačka civilizacija nas je prililično pokvarila. Nekad se posao sklapao stiskom ruke, a danas i sudske overe uz pet najboljih advokata ne znače ništa. A ja i dalje verujem u snagu reči.

(Goran Milošević)