Radijske priče sa Milanom Babićem: "To je bila sreća - lampaš na zelenom kredencu"

"Stani, stani, Ibar vodo, kuda žuriš tako,

i ja imam jade svoje, meni nije lako.

Preporučujemo

Donesi me ti sa sobom do Kraljeva grada,

tamo mene čeka jedna devojčica mlada.

Pokraj Ibra ona čeka skoro svake noći,

stani, stani, Ibar vodo, moram dragoj poći."

(Dragiša Nedović)

Ovo je tek jedna od stotina pesama koju je svojom interpretacijom zapečatio Milan Babić (1943 - 2009) uz pratnju Velikog narodnog orkestra RTS-a pod upravom Ljubiše Pavkovića.

- Čuo sam od mnogih da sam je otpevao najlepše. U stvari, doneo sam je onako kako je osećam. Ova pesma je i pre moje interpretacije izborila status izvorne, samim tim je dokazala koliko je vredna. Pasternak bi rekao - veliko se vidi na odstojanju - pričao je Milan Babić u radio izdanju Muzičke apoteke.

- "Stani, stani Ibar vodo" i svojom melodijom i Pavkovićevom svirkom stvara sliku tog malog čoveka koji bi da uspori lepe trenutke. Na kraju krajeva, to je slika i mog detinjstva u dolini Ibra i Zapadne Morave, u selu Goričani između Kraljeva i Čačka.

Milan je i biološki predodređen za lepu narodnu pesmu. Ta čuvena Moravska dolina i Čačanska kotlina iznedrila je mnogo znanih i neznanih pevača i svirača.

- Moja rodna kuća je kilometar od Morave. Odrastao sam u okruženju gde i oni najnepismeniji pevaju i govore ispravnim književnim jezikom, koristeći sve padeže i sve akcente. Jedino što je meni zaparalo uši je što umesto "bude" kažu "bide". Prošao sam mnoge škole i načine pevanja, ali moja savest mi nije dozvoljavala da pevam drugačije od mojih zemljaka.

- I kao što je neko lep na svog oca ili majku, tako je neko genetski talentovan za muziku. U Čačku su svirali jednim stilom, u Kraljevu drugim, ovi Kruševljani nekim trećim stilom, a sve u prečniku od pedesetak kilometara. Veličina tih muzičara je u tome što su prepoznatljivi, što odišu tim krajem.

Milan Babić je jedan od rekordera po broju trajnih snimaka u arhivi Radio Beograda: "Stani, stani, Ibar vodo", "Malenim sokakom", "Negde u daljine", "Jesen stiže rana", "Jesen prođe, ja se ne oženi", "Devojka je pošla", "Da zna zora", "Snijeg pade na behar na voće", "Sinoć kad sam pošo u lov na jelene", "Sve behara i sve cveta", "Sjetuje me majka", "Tebi majko misli lete", "Kad bi znala dilber Stano", "Što ti je Stano mori", "Kradem ti se u večeri", "Gledaj me draga", "Tužno vetri gorom viju"...

- Trudio sam se da svojim pevanjem asociram na ljude koji žive ovde. S druge strane, ako pevam neku bosansku sevdalinku, ja vidim prave Bosance koji žive polako, sa merakom, koji su u svakom trenutku spremni da pruže zadovoljstvo i sebi i svakom pored sebe.

Milan Babić je tipičan radijski pevač, bogomdanog glasa i gospodskog donošenja pesme. Detinjstvo je provodio uz radio, a od 1966. upoznaje radio iznutra i postaje solista Radio Beograda.

- Otkad znam za sebe znam i za detektor na koji sam mogao da uhvatim samo Radio Beograd. Kad je stigla struja, stigla je i najveća radost u našu kuću - radio, onaj lampaš, trokrilac. Hvatao sam Beograd, Sarajevo, Skoplje, Novi Sad, kasnije Niš, Šabac. U svakom trenutku sam znao termine emisija narodne muzike.

- Ja se namestim ispred zelenog kredenca na kome stoji radio na minut pre početka emisije, uključujem radio i slušam Zaima, Safeta, Nadu, Vuleta, Sarievskog... Poželeo sam da jednog dana i sam uđem u tu kutiju zvanu radio, što mi se i ostvarilo polovinom 60-ih. Zamislite tu moju sreću da mi jedan Vule Jevtić čestita kako sam otpevao "Tužno vetri gorom viju".

Posvećenost radijskom pevanju i izvornoj muzici ostavila je traga u Milanovoj diskografsko-estradnoj karijeri. Nije jurio hitove i reklamu, a snimio mnogo novih pesama trajne vrednosti.

- Ja sam imao vrlo slušanih novokomponovanih pesama, i bez neke pompe i reklame. Pesme se vrtele i bez mene, ploča se pojavi, a ja putujem po Beču, Parizu, Berlinu. Razmišljao sam: ako uložim u reklamu, onda to treba i da opravdam. A šta ako ne opravdam? Moje opredeljenje je da u svakoj pesmi dam maksimum, i to je moja reklama. Nije mi žao što sam se tako ponašao. Da sam pevao i radio drugačije, ne bih to bio ja.

I kad je snimao nove pesme sa snagom evergrina i kad je snimao izvorne bisere za arhivu, nije se mirio sa očajnim tretmanom prave narodne muzike u rijaliti Srbiji.

- Sve najlepše što sam otpevao ostalo je u arhivi Radio Beograda. To su moji zapisi u vremenu, nešto što će me sigurno nadživeti. Žao mi je što je u 21. veku i Radio Beograd počeo da gubi na značaju, pa i Narodni orkestar. Recimo, za ovih pola veka koliko sam ja u muzici stvoreno je stotine novih narodnih pesama trajne vrednosti, a malo toga je ovekovečeno i zapisano u fonoteci našeg nacionalnog radija.

- Sami smo krivi za gubljenje nacionalnog muzičkog identiteta. Imam utisak kao da smo poverovali da ćemo se svetu mnogo više dopasti ako pevamo i čuvamo njihovu muziku. Pogledajte samo: nacionalne penzije su dobijali ljudi koji su celog života stvarali i pevali strane arije. Verujem da bi i mladi prihvatali našu izvornu muziku ako bi na pravi način bila prezentirana. Ne možemo očekivati od tinejdžera da imaju izgrađen kriterijum pored ovakvog neukusa sa nacionalnih frekvencija. Šokiran sam: ide reportaža o Kikindi, a u podlozi Tina Tarner?! Amerikanci znaju i od nečega što ne vredi da naprave svetski brend, a mi u muzici uništavamo naše velikane a propagiramo sumnjive vrednosti iz sveta.

Na današnjoj plejlisti su Milanovi trajni snimci za arhivu Radio Beograda.

(Telegraf.rs)