Beki Bekić u doba korone: "Moj je osmeh raj za oko" (PLEJLISTA)

"Dok je otac bio živ, bio živ, bio živ, ostala mi uspomena,

Preporučujemo

imao je mnogo nas kćeri i sinova i učio decu pošteno da žive.

Ponekad bi popio, popio, popio, kasno kući stizao,

jorgan bi otkrio i suzu bi pustio, i svoju decu redom ljubio.

To je život deco moja, čuvao vas bog,

i po dobru upamtite oca rođenog.

Tiho majka plakala, plakala, plakala, krišom suze brisala,

tešila nas malene, oca brige slomile, a mi smo znali istinu je krila."

(Beki Bekić / Džafer Zukić)

Majke su opevane u hiljadama prelepih narodnih pesama. Očevi su dugo čekali svoju narodnjačku pohvalu. Ova pesma je snimljena pre četvrt veka, a pravo vaskrsnuće doživljava zadnjih nekoliko godina.

- Kad sam snimio pesmu "Otac", mislio sam da je to samo moja priča, moja posveta ocu. Imao sam potrebu da je otpevam, bez komercijalnih ambicija. Kad sam otepevao, rekao sam Patalu (aranžeru) da je izbriše. Spasilac je bila Verica Šerifović, koja je došla da otpeva drugi glas i rekla mi da je to najbolja pesma na albumu - priča Beki Bekić za Muzičku apoteku.

- Pojavio se CD, zavrti se i "Sokolica" i "Ti ne traži sreću u meni". Probao sam da je promovišem na mojim nastupima, ali odgovor je uglavnom bio: "Daj nešto veselije". Srećom, na veseljima je uvek dobro prolazila, naročito na romskim svadbama. Na svakom Šabanovom veselju ista scena: ja pevam pesmu "Otac", a Šaban plače. Onda su počeli da je pevaju i na audicijama Zvezda Granda, snimali je na mojim nastupima pa puštali na radiju. Tako se zavrteo "Otac".

Voleo je Šabana, dobio retku priliku da zapeva pred narodnjačkim kraljem, kasnije i da mu komponuje, peva za dušu.

- I Šaban je tražio talente po kafani. Čuo je da neki klinac peva u restoranu kod "Studenjaka", pa je navraćao sa ekipom. Pevao sam Šabanove pesme, a kad sam ga prvi put video osetio sam strahopoštovanje. Srećom, dobio sam pdršku mog orkestra, majstora iz postave "Romalen", otpevao sam nekoliko Šabanovih. Kralju se to jako svidelo, baš zato što sam ih otpevao na svoj način. Kasnije mi je priznao da je prvi put čuo da ga neko ne imitira.

Ko vremena svoga ne poznaje duh, od njegovih zala strada - rekao bi Šekspir. Beki je, čini se, sve ove godine prepoznavao taj duh vremena i u muzičkim gibanjima.

- Kad sam snimao "Sve što boli ožiljak ostavlja", pesmu sa mog prvog albuma, Dragan Aleksandrić je tražio da je otpevam dva tona niže. Bio je to ne samo zahtev velikog hitmejkera, nego i vremena u kome se živelo sporije, a opet srećno i zadovoljno. Naučio sam da pesmu treba milovati, a ne siliti.

Beki je umilno lice naše narodnjačke ćirilice, zaštitni znak kvaliteta i pozitivne energije, rado viđen gost na malim ekranima.

- Dugo sam čekao da se pojavim na televiziji. Aleksandrić je uspeo da me ubaci u kultnu emisiju "Folk parada". Danima sam pripremao garderobu, u Trstu nabavio najmoderniju košulju. Pun samopouzdanja dođem na snimanje, krete plejbek, i usred snimnja čujem: "Stop! Ko je doveo ovog indijanca? Gde ti je odelo? Napolje!". Odnekud se pojavi legendarni režiser Jovan Ristić, izjuri me čovek, nađoše mi sako dva broja veći i ponovo na plejbek. E, onda sam izgledao k'o pilence.

Foto: Promo

Hitovi se rađaju i nestaju, zvezde svetle i tamne, a Bekijev osmeh blista istom zaraznom snagom, omekšava i one najgordije.

- Čuo sam i od znanih i neznanih: "Lako je Bekiju, on se samo smeje". Međutim, uvek je lakše u tuđim čizmama. Zato i reših da objavim pesmu "Ja plačem osmehom". Od početka sam shvatio da je za uspeh potrebno mnogo više od pevanja. Kad sam počeo pre 40 godina, bilo je mnogo, mnogo vrhunskih pevača. Čini mi se da su me i publika i novinari zapazili baš po osmehu, i doživljavali me kao srećnog i raspoloženog čoveka.

- U stvari, osmehom sam često prikrivao tugu. To što ja tugujem, ne mora da zna publika. Otac mi je govorio da uvek budem uz pesmu. I zaista, u trenucima najvećeg stresa, pa čak i na sahranama, uvrti mi se neka melodija. Kad mi je otac umro, ja sam pevao. Obavio sam sahranu i vratio se na svirku. Došao sam sa neizmernim bolom, ali to domaćin i gosti nisu osetili. I danas mi se dešava da čujem na ulici: "To je onaj što se smeje".

I u doba korone Beki ne gubi nadu i stvaralačku inspiraciju. Posvetio se, zajedno sa ćerkom Emilijom, dečjim pesmama

- Otvorili smo kanal na Jutjubu - "Beba Be" - sa novim dečjim pesmama i animacijama. Još dok su ćerke bile male, ja sam im smišljao neke nove pesmice. Godine su prolazile, ćerke odrastale, a ja zaboravio te pesmice. Kad mi se rodio unuk, vratile mi se te emocije. Ćerka mi predloži da otvorimo kanal, da obradujemo i drugu decu. Najinteresantije mi je što mi se javljaju roditelji i kažu: "Pa, ovo je i nama trebalo".

- Iz plemenite misije da oslobodimo decu da peru zube i idu kod zubara, komponovao sam i pesmu: "Tvoji su zubi veliki i beli, da li su nekad čokoladu jeli? Jesu, baš su veliki i beli, al' su čokoladu vrlo retko jeli. Ja zbog svakog malog kvara, brzo odem kod zubara, pa se smejem veselo, široko, moj je osmeh svima raj za oko."

(Goran Milošević)