Zoran Đorđević Sanduče: Narodna kola i foršpili velikog majstora (PLEJLISTA)

Veliki je trag u narodnoj muzici ostavio Zoran Đorđević Sanduče: i kao kompozitor i izvođač narodnih kola, i kao šef orkestra i aranžer, i kao druga harmonika u najjačim orkestrima, i kao svirač na narodnim veseljima, i kao učitelj mladih harmonikaša.

Preporučujemo

- Ja sam izgleda "izrod"u familiji kad je muzika u pitanju. Rođen sam u Kragujevcu, a moji su od Levča, otac mi iz Bogalinca, majka iz Ratkovića. Niko od mojih se nije bavio muzikom, nikad niko ništa nije svirao. To što sam ja postao svirač je retka igra slučaja - priča Sanduče za Muzičku apoteku.

- Bio sam dobar đak, al' sam popustio u pubertetu. U moje vreme je taj "vrbopuc" počinjao ranije, još u petom i šestom razredu. E, da se baš načisto ne iskvarim, ovi moji kupiše mi harmoniku.

Nije imao mnogo majstora, kasno je počeo, a mnogo brzo učio.

- Moj prvi i u stvari jedini majstor je Đoka Savić, učenik Toke Ćirkovića, koji mi je preneo taj Krnjevčev prstored. Bio sam samo na četiri časa, pokazao mi tonalitete, tri kola i jednu pesmu u duplikatu "U livadi pod jasenom".

- Kasnije sam skidao i krao sve što sam čuo. Počeo sam od najtežeg, "Srbijanke" Dragana Aleksića, iz prostog razloga što sam u to vreme imao samo tu ploču. Sa sedamnaest, osamnaest godina skinuo sam kompletnog Jovicu Petkovića. Vremenom sam poskidao sve što se moglo čuti od mojih starijih kolega.

I najveći majstori harmonike primećuju: Sanduče je upio sve od velikana, a malo ko je mogao da upije nešto od njega, toliko je autentičan.

- Dogurao sam dotle da mogu da sviram svačije, a da ipak u sve to ubacim i nešto svoje. Za mene su još kao klinca prvo saznali vrhunski harmonikaši, i oni su proneli glas o meni. Imao sam sreću da su me progurali vrhunski muzičari, a ne publika posle silne reklame. Publika prihvata ono što se nameće, a muzičari znaju koliko ko vredi.

Nadimak Sanduče vuče ih petog osnovne. Smetalo mu u školi, a mnogo značilo u karijeri.

- Na fudbalu me, zbog sebičluka, prozvaše Sanduk. Bilo mi krivo zbog tako rogobatnog nadimka, i što sam se više bunio postajao sam sve veći Sanduk. Kasnije su drugari malo ublažili, pa postadoh Sanduče.

- Doduše, i moje kolege su malo ublažavale moj nadimak, davale mi evropsku notu. Na jednom vašaru negde u Svilajncu, Sneža Đurišić peva, i malo-pomalo vikne: "To Kejs, ajde Kejs". Tri tipa pod šatrom me gledaju i pokazuju da treba da se nasmešim, a Sneža me u stvari oslovljavala engleskom varijantom mog nadimka.

Odsvirao je i aranžirao stotine narodnih pesama na pločama pravih narodnih pevača (Zoran Jovanović - nekoliko albuma, Šaban Šaulić - deset pesama na albumu "Bila mi je ko gitara", Nedeljko Bilkić "Most do moga zavičaja", Sneža Đurišić "Naše tajne čuva vodenica", Darko Perić "Ti si ruža, a ja trn", Miroslav Radovanović "Moj sin je moja dika", Zoran Petrović Botunjac "Tugo moja dobro veče") i desetine narodnih kola.

- Prva dva kola ("Beloševka" i "Levački vez") sam snimio 1981, na brzinu, uoči odlaska u vojsku. Utrčali smo u studio sa ekipom Dragana Aleksandrića i Bore Dugića u neiskorišćen termin Ismeta Krcića. Bio je to moj diskografski početak i početak šefovanja Novice Negovanovića u Jugodisku, koji me prihvatio kao anonimusa, i hvala mu.

Foto: Promo

Vrhunac Sandučetobog diskografskog stvaralaštva svakako je sviranje deset pesama na Šabanovom albumu iz 1988.

- Imena i brojeve ne pamtim, ali događaje veoma koloritno, kao da odmotam filmsku traku. Taj album sa Šabanom snimali smo 1988. u studiju u Višnjici. Već je krenuo talas turbo folka, a mi smo snimali uživo, moj orkestar pod dirigentskom palicom Dragana Kneževića, legendarnog aranžera.

- Šaban je i tada radio uglavnom u inostarnstvu, a na domaćem terenu tek poneki vašar. Bio sam prusutan kada mu je naš čovek u Berlinu nudio lovu za tezgu u Kostolcu kao za prelaz u najbogatiji klub Evrope. Ja pitam Šabana u čemu je tvoj problem, a Šaban neće na domaći teren, pa neće. Još pamtim Šabanov nastup na Šabačkom vašaru, krajem 80-ih, uz moj orkestar i litre Kurvoazjea.

Najviše studijskih albuma svirao je Zoranu Jovanoviću, jednom od najboljih pevača narodne muzike svih vremena.

- Kad je Zoran tu, tezga je u startu uspešna i nasmejana. Imao sam 20-ak godina kad je Zoran već zakivao na nastupima. Jedno veče banu Radiša Urošević da me vodi u Belosavce u kafanu na svirku.

- Za barskom stolicom sedi Zoran, pita Radišu ko je sad ovaj, ustaje, pali auto i ode kući. Kasnije sam saznao da sam doveden treći dan da izvučem promašaje sa dva prethodna harmonikaša. Bilo je to moje vatreno krštenje sa Zoranom, ne sluteći da ću dogurati do njegovog ličnog harmonikaša.

Odsvirao je hiljade svadbi i vašara, desetine albuma, izveo na put desetine mladih harmonikaša. Menjao je pozornice svoga sjaja, a promenio tako malo harmonika.

- Još uvek sviram na Dalapi koja je moje godište. Doduše, bije me glas da kada mi se ugreje Dalapa prelazim na Guerini, dok se Dalapa ne ohladi. Imao sam i jednu i drugu, pa se ljudi pitali što u pola snimka menjam harmoniku. Jedan od mojih fanatika je odgovorio: "Verovatno mu se pregrejala Dalapa".

- Kad je moj pedagoški rad u pitanju, sve što dečji mozgovi mogu da prime, trudim se da im usadim. Naravno, ne zavisi sve od para, mnogo toga zavisi i od mojih živaca. Imam vrlo strogu selekciju u odabiru mojih učenika.

Zoran Đorđević Sanduče protutnjao je diskografijom ne ostavivši traga na ovdašnjoj estradi i medijima.

- Karijeru sam gradio sam, bez laktanja, tapšanja, kovertica. Nisam video sebe u toj estradnoj priči, čak i u 20. veku, kad je ipak bilo nekih standarda i pozitivne selekcije. Nisam prihvatao da budem nasmejan i dobre volje i prema sto puta gorim od sebe.

- Nisam prhvato da sviram "projekte" koji nemaju veze sa narodnom muzikom, a deklarišu se kao moderan folk. Zato smo i svedoci narodnih veselja na kojima jedan čovek za klavijaturama svira celu svadbu, a u mom Kragujevcu kad ukljućiš radio imaš osećaj kao da si u San Francisku i Njujorku.

(Goran Milošević)