Sećanje na Ljubu Nedeljkovića (1951 - 2017): Tihi gospodin lipovičkog stila (PLEJLISTA)

"Oduvek sam želeo srećan da budem,

Preporučujemo

a od te sreće ljubav sam hteo,

i kad pomislim prođe mi mladost,

tad iznenada tebe sam sreo.

Ponekad zažalim gorko što te ranije nisam sreo,

al' ko zna da l' bih te dada ovako silno voleo.

Oduvek sam želeo tako da volim,

da kao sunce ljubav me greje,

tebe ugleda, sunce mi granu,

iz tvoga oka sreća se smeje.

Doživeo sam s tobom trenutak sreće,

za taj trenutak mnogo ti hvala,

to neće moći niko da uzme,

samo ti možeš jer si ga dala."

(Radoje Mitrović Barajevac - Ljuba Nedeljković)

Kakav je to tandem: dva Barajevca, dva boema kratka veka, harmonikaš i kompozitor, pevač i pesnik, Radoje Barajevac i Ljuba Nedeljković.

- "Oduvek sam želeo" je meni posebno draga pesma, prva pesma koju sam snimio na moj tekst, ujedno i moja poslednja ploča. Tad su i moje kolege primetile da nešto vredim i kad je poezija u pitanju - pričao je Ljuba Nedeljković u mojim radio emisijama.

- Baš te godine kad sam snimio moju poslednju singlicu, Milanče Radosavljević je snimao svoju prvu LP ploču. Zafalila mu jedna pesma, pa me zamolio kao prijatelja da mu napišem nešto na brzinu.

- Napisao sam mu pesmu "Ja u ljubav više ne verujem" koja postade pravi narodnjački evergrin. Kasnije sam pisao i za Eru, Gedžu, Branku Stanarčić, Gocu Stojićević, Hanu Džemidžić, Sašu Nedeljkovića (Ljubin sin), Tamaru Bliznaković (Ljubina snajka). Napisao sam i jednu pesmu za Lea Martina.

Ljuba Nedeljković je rođen "s one strane Lipovice" u okruženju vrhunskih muzičara, baš na procvatu fenomena "Ibarska magistrala".

- Premda sam iz muzikalne familije, i "po pabine i po dedine linije", naišao sam veliki otpor da se i ja bacim u muzikante. Moj pokojni otac mi je govorio: "Završi zanat, a posle možeš i na tri fakulteta i u pet kafana". Ipak, kad sam postao tražen pevač, bio je ponosan na mene.

U diskografiju u se ušunjao tiho, baš onako kao što je i pevao. 1972. snima svoju prvu singlicu za Beograddisk sa pesmama Mlađe Nikolića i Dragana Aleksandrića. Bilo je to vreme Safeta, Šabana, Bilkića, Lalića i ostale grlate gospode, bilo je to vreme i nove diskografske kuće koja je svoje pevače potpisivala prvo prezimenom pa imenom, kao totalne anonimuse.

- Snimao sam u isto vreme kada i Miroslav Ilić "Devojku iz grada". Sećam se da smo u pauzama između proba odlazili na burek. Ne samo da smo imali probe, nego smo imali obavezu da prođemo audiciju "Studio 6 vam pruža šansu". U komisiji je bio Rade Jašarević sa elitom iz Narodnog orkestra i etnomuzikolog Ljubinko Miljković. Bilo nas je 76 kandidata, a prošli samo ja i Radiša Urošević.

Od 1975. postaje udarni pevač Radoja Mitrovića Barajevca. Na deset singlova i jednoj kaseti snimio je tridesetak veoma slušanih i tezgaroški jako skupih pesama: "Budi hrabra na rastanku", "Ne odlazi majci mojoj", "Noćas tugom plaćam", "Šumadinka ječam žela", "Da sam vetar lahorac", "Ja ne mogu bez tebe", "Pesmom te ovom pozdravljam", "Oduvek sam želeo", "Kada noć padne, poželim da ne svane", "Hiljadu dokaza za ljubav", "Venčanje je njeno danas", "Drugarstvo je bilo jače", "Dok se živi nek se živi", "Pismo koje stići neće", "S one strane Lipovice", "Povela je Jelka", "Čobanice kraj gore zelene", "Pošla cura cveće brati", "Ne budi me stara majko", "Devojčice mala", "Oj livado rosna travo"...

- Ušao sam u Barajevčevu ekipu baš kad je veliki majstor krenuo svojim putem. Pre toga se kalio u Bucinom ansamblu, svirao pesme Doce Ivankovića, a onda eksplodirao kao kompozitor sa svojom prvom pesnikinjom Mirom Bukovčić Trišić. Mira je imala strpljenja da jedan tekst piše i po dva dana dok ga ne dovede u red. Naša prva ploča se pozlatila, tiraž je bio nestvarno veliki i za za ono doba - trista šezdeset hiljada.

Svoje najraritetnije izdanje objavio je 1980, kasetu (ne i ploču) sa 12 izvornih narodnih bisera u obradi Radoja Barajevca.

- Snimio sam je u spomen i čast mog slavnog zemljaka, harmonikaške i kompozitorske legende Milije Spasojevića. Snimio sam i nekoliko pesama u čast Ljubivoja Tukmana iz Meljaka, jednog od prvih radio pevača iz doba kad se na radiju pevalo uživo.

Foto: Promo

Ljuba je jedan od prvih pevača koji je opovrgao pravilo - ko jači, taj bolji. Bilo je fascinantno kako jedan mekan i tih glas može da probudi toliko emocija. Imao sam čast da mu nadenem umetičko ime. Na radiju ga najavljivah kao "Tihi".

- Ja sam stilski bliži Zaimu nego Safetu, više volim Nedžada nego Mehu, više Topalka nego Miroslava, više Milančeta nego Eru, više Olivera nego Mišu Kovača.

- Moji iz Diskosa su bili zatečeni saznanjem da ja pevam na "Ilidži" pored takvih razbijača. Otišli smo 1977. sa pesmom "Šumadinka ječam žela", ušli u finale i pobrali ovacije publike. Pokazalo se da je i Sarajevu trebalo malo suptilnijih pevača.

Skoro sve Ljubine ploče prođoše kod publike, a od strane cenzora su okarakterisane kao šund, izlupane žigovima sa napomenom: ovo izdanje podleže obavezi plaćanja poreza na promet.

- To nam je podizalo tiraž, mnogi su namerno kupovali baš takve ploče. Sećam se nekih radio pevača koji su govorili cenzorima - lupite i nama neki štambilj, da i mi nešto prodamo.

Svojim milujućim glasom dobro je prolazio i na narodnim veseljima, pošteno zarađivao, još poštenije trošio.

- Kad sam snimio pesmu "Noćas tugom plaćam" imao sam najviše posla. Kad ostanem sam sa konobarima, znao sam da im kažem: "Svima plaćam tugom, jedino mi konobari traže pare".

- Svirke pamtim i po pijancima, po načinima kupljenja para. Domaćini su nam bukvalno bacali pare, ne zato što vole svirače, nego da bi se pokazali pred komšijom: veća kuća za pola cigle i bogatija svadba za milion dinara. Kupili smo pare lopatama i tovarili u kolica kojima se razvozi stajsko đubrivo.

Kad bi se u današnje vreme na Grandovim audicijama pojavio pevač Ljubinog tihog pevačkog suptila, bio bi žestoko ismejan.

- Razumem mladost i tempo njihovog zivota. Bačeni su u vrtlog vremena koje zahteva uspeh po svaku cenu, sad i odmah. U takvoj brzini nema mesta za uživanje i emocije. Sve je u službi tempa i ritma, a na uštrb harmonije i melodije.

(Goran Milošević)