Priča o jednoj pesmi i Osam tamburaša s Petrovaradina: Janiki, Crnom Stevi, Pišti, Meksikancu

"Osam tamburaša s Petrovaradina" pevački je proslavio Zvonko Bogdan. Kako to obično biva, u senci legendarne pesme ostali su njeni autori. Tamburašku himnu i prelepu posvetu Petrovaradinu, jednu od najlepših vojvođanskih pesama, napisaše 1975. godine dva boema iz Crne Gore: kompozitor Minja Vučetić, profesor muzike, poreklom iz Risna, i pisac stihova Ratko Šoć, akademski slikar poreklom sa Cetinja. Pesmu je sa izmenjenim tekstom snimio Zvonko Bogdan, a gospodin Moma Nikolić, najmlađi od Osam tamburaša, pokazuje za Muzičku apoteku originalan tekst pesme Ratka Šoća:

Preporučujemo

"Dones'te mi crna vina, hoću priče da se setim,

baš na ovom dragom mestu gde je nekad ona bila.

Zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i

reka moje nade, nek' nas opet prate s pesmom crnog vina,

Osam tamburaša s Petrovaradina.

Tamburaši svrajte mi, tiho, tiho, tamburice,

da bih čuo dragi šapat, divne reči moje mile.

U belom ćeš ići mila s prstenom na beloj ruci,

bacaće nam cveće sreće, rastavit nas niko neće."

- Ratko Šoć je pesmom zaustavio Dunav i kazaljke stare, Petrovaradinsku tvrđavu, Novi Sad i Vojvodinu postavio na mapu sveta, pesmom krunisao najčuvenije tamburaše sveta - kaže Moma Nikolić.

- Zahvaljujući ovoj antologijskoj pesmi, orkestar Janike Balaža se nezvanično pretvorio u Osam tamburaša s Petrovaradina. Tako je stavljena kruna najčuvenijim tamburašima sa našeg područja. I danas postoje zablude, pa se kao orkestar Janike Balaža potpisuje i VNORTVNS.

Moma Nikolić, najmlađi od tamburaške osmorke, objavio je četiri knjige o Janikinim tamburašima.

- U čuvenoj Olimpiji u Parizu predstavili smo se kao Ciganski tamburaški orkestar Jovana Balaža. Takav je i naziv na omotu ploče sa pesmama iz filma "Skupljači perja" koje je pevala Olivera Katarina.

- Osam tamburaša s Petrovaradina su apsolutni sluhisti, manje ili više školovani tamburaši. Doduše, nijedna škola ne može da proizvede taj tuh, taj osećaj, tu interpretaciju pesme na tamburi.

Svira se tambura i u Bosni, Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji, Makedoniji, ali nigde ne zvuči na tom orkestarskom nivou kao u Vojvodini i pod umetničkim vođstvom Janike Balaža.

- Moj prvi susret sa čika Janikom bio je u ranom detinjstvu. Moj otac Steva svrao je kontarabas u njegovom ansamblu. Ako me sećanje ne vara, svirali su u restoranu "Žaba bar" u Srbobranu pored kanala prepunom trske i žaba. Konobari su se utrkivali da me posluže klakerom, a meni bilo zanimljivo da slušam i gledam štimovanje tambure: čika Janika kucka po jednoj žici, a svi ostali ponavljaju to isto u potpunoj tišini.

- Pravio sam se važan i pokazivao kako znam u kojoj sobi spava svaki član orkestra. Ispred svake sobe muzičari su ostavljali svoje cipele i preko cipela čarape. Ja bih u punoj tišini, trudeći se da ih ne probudim, uzimao njihovu obuću, izlazio na česmu, napunio lavor vodom, prao čarape, glancao cipele, i tako čiste vraćao, ne znajući čije su.

Svirala je Janikina tamburaška družina na pločama Zvonka Bogdana, Olivere Katarine, Radeta Šerbedžije, Cuneta Gojkovića, Duška Jakšića. Svirali su ljudima svih vrsta, karaktera i boja, u senci svog slavnog šefa.

Foto: Promo

- U orkestru je bio i jedan Sremac, Mali Todor, bas primaš nad bas primašima. Imali smo i Josipa Meksikanca Kovača, specijalistu za meksikanske pesme. Naravno, tu je i Steva Pišta Kormanjoš, ritam koji traje, multiinstrumentalista i kompozitor.

- U orkestru je svirao i moj otac Steva, poznat kao Crni Steva iz Silbaša. Zvonko Bogdan mu je posvetio pesmu: "Jedan stari kontrabas izgubio dobar glas, lutao je svud po svetu, i po kiši i po snegu. Ali jedan bački Cigan, Crni Steva iz Silbaša, uzo begeš pod svoj ajer, naglanco ga ko fijaker. Kad dođe u ruke prave, dobre su i žice stare."

- Od oca sam nasledio tamburu i muzikalnost. Nasledio sam i karakter koji me uči da volim i poštujem svakog gosta. Čim sam počeo da sviram na Petrovaradinu, našem "Karnegi holu", reče mi moj otac: "Šta vidiš ne vidiš, šta čuješ ne čuješ.

- Probleme od kuće ne donosi na podijum". Kad prođem šorom i vidim tablu na kojoj piše Ulica Crnog Steve, sve u meni poraste, ponos najviše. Mada, posle svih ovih decenija, pitam se, a pitao me i moj Steva: "Kakav si ti to tamburaš, kad ne piješ i ne pušiš?"

Moma Nikolić, istinski ambasador tambure u svetu, dobitnik prestižne Američko-kanadske nacionalne muzičke nagrade za očuvanje muzičkih tradicija, prati i nove trendove na tamburi, nada se nekom novom Janiki, Crnom Stevi, Pišti, Meksikancu.

- Nije lako biti sin Crnog Steve i svirač kod Janike. Reče mi jednom moj otac: "Kad postaneš prepoznatljiv, kad budeš javna ličnost, neće ti biti lako u životu, ostaćeš nekako sam." I stvarno, posle svih bakšiša i aplauza, ostajem sam sa tamburom, mojom najdražom curom koja prati modu.

(Goran Milošević)