Rade Nikolić Bikinjac: Sirotinja me pokretala, a čestitost branila da ne pobesnim

Printskrin: Yotube/ PGP RTS - Zvanični Kanal

"Pokušavam, al' ne vredi, ti si uvek ispred mene,

Preporučujemo

posle tebe nova ljubav, baš nikako da mi krene.

Naviko sam ja na tugu, nekako mi dosta svoja,

zalud tražim ljubav drugu, svud me prati senka tvoja.

Pokušavam, al' ne vredi, svaka mi je zora ista,

posle tebe sreća neće punim sjajem da zablista.

Pokušavam, al' ne vredi, u stopu me tuga prati,

lik tvoj neće da izbledi, sećanje te meni vrati."

(Miša Mijatović - Stevica Spasić)

- "Naviko sam ja na tugu" je pesmetina, a nije hit, sporedna u mom repertoaru, neizvikana medijski, neiskorišćena tezgaroški. Otpevao sam je na festivalu, snimio na ploči, i posle tolko vremena mogu da kažem da je to jedna od mojih najboljih pesama. Zaplakao sam i na snimanju, i na festivalu i u tvojoj Muzičkoj apoteci - kaže Rade Nikolić Bikinjac.

- Ova pesma je snimana i presnimavana, možda nikad i ne bude hit. Ali, kad god je čujem, naježim se, osetim neku energiju koju nemaju i moje najtraženije pesme. Što je više slušam, sve mi je lepša.

Rade Nikolić je pevač od pedigrea, talenta i zanata. I pre nego što je postao Bikinjac, imao je sviračkog i pevačkog iskustva.

- Svi moji su bili muzikanti: pradeda, deda, otac je svirao frulu i klarinet, moja majka je pevala kao gorska vila. Shvatio sam kao klinac da to što mi je dao Bog ne može niko da mi uzme, niti to može da se nauči. Pitale me neke gazde da naučim njihovu decu da pevaju, nudile mi pare. Ali, parama se ne postaje pevač, tu nema lažnih i kupljenih diploma, ili znaš da pevaš ili ne znaš.

- Ja sam prvo počeo kao svirač, svirao sam gitaru i ušao u kafanu. Desilo se da padne veliki sneg, pevač nije mogao da dođe, a kafana puna. Harmonikaš me natera da uzmem mikrofon. Pevajući to veče, kolege su mi zabranile da sviram gitaru. Tako sam postao pevač, pobeđivao sam i na priredbama. Imao sam sreću da uletim u ekipu najjačih svirača: Tomica, Patalo, Gordan Tašić, Mića Panić, "Šmekeri", Borko Radivojević...

Upoznao je Bikinjac i kompozitorsku elitu: Vukas, Miša Mijatović, Bora Dugić, Time Petrov, Mirko Glišić, Miša Stojićević... U godinama kad se pucalo i ratovalo u bivšoj Jugi, 1993. godine trijumfuje na "Šumadijskom saboru" sa Vukasovom pesmom "Sine, Bog te čuvo".

- I tu mi se posrećilo. Pesma je bila namenjena Miroslavu Iliću, ali on otputovao za Ameriku, pa Vukas pesmu ustupi meni. Praktično sam pobedio još na generalnoj probi. Svi koji su čuli "Sine, Bog te čuvo" rekoše - ovo je najbolja pesma.

- Kad sam i zvanično dobio nagradu za pobedu na festivalu, ja pozivam Vukasa iz Starog zdanja u Aranđelovcu, budim ga i hvalim se da sam pobedio. A on će ti meni: "Ma koga si ti pobedio, pusti me da spavam!".

- Bila bi još lepša da nije skraćena tako što je izbačena treća strofa, zbog dužine i reklame na tv. Još se sećam te treće strofe: "Mirišu dani, pupoljci rani, ko da nisu pokidani, na lice njeno, na mlado seno, na cveće šareno". Žao mi je što nismo nastavili saradnju, Vukas se razboleo, a išao je ispred vremena.

Na svadbama je poodavno doktorirao, a upravo sa "Svadbarskom himnom" iz 1989. ušao je u PGPRTB.

- Moj drugi otac, Predrag Vuković Vukas, primeti: "Nikolića ima koliko hoćeš, Radeta da ne pričam, dodaj neko umetničko ime, ovako nemaš šanse". Upita me odakle sam, ja rekoh iz Bikinja kod Golupca. Vukas je u sekundu zagrmeo kao iz topa - Bikinjac! Prekrsti me čovek, dade mi ime, dade mi hit.

I pored četiri snimljena albuma za PGP, Bikinjac nije zadovoljan tretmanom u državnoj diskografskoj kući.

- Snimio sam desetine lepih pesama za PGP, skoro sve sa živim instumentima, sa majstorima Mišom Blamom, Borom Dugićem, Banetom Đokićem, Zoranom Živkovićem, Caletom Mitrovićem, Gordanom Tašićem, Mirčeom cimbalistom. Sećam se, trebalo je doneti cimbalo iz "Uniona" u "Studio 5". Cimbalo teško, a dobrovoljaca nema, pa instrument donesmo Bora Dugić i ja.

- U dane ratova, sankcija i hiperinflacije ja sam snimio najkvalitetniji album u mojoj karijeri, a nije ga pratila nikakva reklama. Minirali me iz čiste sujete, Dešavalo mi se da ljudi traže pesme sa tog albuma, a ne znaju da sam ih ja snimio. Kad je Predrag Vuković Vukas čuo pesmu "Nije Mile kriv" rekao je: "Ova pesma ima samo jednu manu - nije moja".

Sarađivao je Rade sa najvećim hitmejkerima, dobar deo pesama sam je sebi komponovao. Ipak, stilski se naročito srodio sa Mišom Stojićevićem.

- To je čovek koji je meni podigao pevačku cenu i napravio posao. Skrojio je pesme po mojoj meri: "Moj život nije knjiga", "Mazo mamina", "Selo malo, tri stotine kuća"...

Bikinjac je savršeno svestan svoje pevačke težine, uprkos beznačajnom prisustvu na najgledanijim televizijama. I pored 35 godina diskografskog staža, desetak snimljenih albuma, desetak ubitačnih i skupih pesama, ne učestvuje u trci za popularnost.

- Svestan sam da moja popularnost nije adekvatna mojoj pevačkoj težini, koju mi priznaju i legende narodne muzike i klinci iz Granda. Lepo je čuti od mlađih kolega: "Čika Rade, vi ste kralj! Svaka čast kad u tim godinama plenite veseljem i optimizmom, i možete toliko dugo i toliko visoko da pevate".

- Našao sam sebe u tom svadbarskom poslu i u tom požarevačkom kraju. Bilo mnogo veselja i mnogo para, pa nisam ni imao potrebe da po svaku cenu dođem u Beograd i pravim estradnu karijeru. Sirotinja me pokretala, a čestitost branila da ne pobesnim. Sećam se i pocepanih patika, a i prvih para kada sam na vašaru rezervisao klaker samo za mene.

Kad je snimao za PGPRTB nije imao nikakvu reklamu, a danas kada je jedan od najtraženijih svadbarskih pevača odbija pozive i najgledanijih emisija i produkcija.

- Zvali me u "Nikad nije kasno". I kad bude i kad ne bude kasno, ja neću u tu emisiju. Ja trajem i bez njihove emisije, a trajaću i posle njihove emisije jer imam publiku koja me voli. Pevam svadbu ocu, pevam i njegovom sinu, pa i njegovom unuku. To se zove poverenje i poštovanje.

- Ovaj posao sve više postaje bivši. Pojavilo se mnogo bendova i samozvanih zvezda. Ja ne mogu da shvatim nekoga ko ispadne u prvom ili drugom krugu Grandovih audicija, a kači poster kao "Zvezda Granda"!?

(Goran Milošević)