Vanserijski pesnik Atanasije Savić: Ja živim u srcu nerođene bebe, moje bolje sutra bilo je već juče

"Jedna lasta ne čini proleće, a ni jesen jedan cvet uveli,

Preporučujemo

i tek sada kad se rastadosmo, ja se pitam zašto smo se sreli.

Sve prolazi i nestaje, sve je više uspomena,

spomenari kad požute, tad i usne tužno ćute.

Jedna lasta ne čini proleće, al' u srcu živi jedna žena,

zbog koje mi večito ostade jedna bolna suza sakrivena.

Jedna ljubav ne čini proleće, jedna ljubav ulepša mi dane,

a ljubav je nemirna ko lasta, ode, dođe, pa opet nestane."

(Šaban Šaulić - Atanasije Savić)

Ovu pesmu je na manifestaciji "Hit leta" 1977. godine komponovao i otpevao Šaban Šaulić na stihove pesnika Atanasija Savića.

- Šaban je bio neponovljiv. Ode, a ne stigoh da mu dam još nekoliko mojih pesama - kaže pesnik Atanasije Savić.

- Živima pišem pesme, a pokojnicima posvete:

"Zaborav se bliži, ja idem polako,

sa setom u srcu koračam sve tiše,

pevao sam pesme za sve zaljubljene,

a sad me se niko i ne seća više.

Dao si mi Bože bogatstva toliko,

da svakoga dana po bespuću gazim,

rod sam bio svima, a meni brat niko,

i zato bez zbogom zauvek odlazim.

Kome je do pesme neka peva svako,

do muzike meni nije mnogo stalo,

životni sam ponor odavno dotako,

kad vidim od sveta šta je preostalo.

Dok sam bio tuđa sreća, prjatelja beše dosta,

a sad kad me tuga stiže, samo pas mi veran osta."

Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal, Youtube/Diskos Official, Youtube/Jugoton Music, Foto: Pixabay

Atanasije Taso Savić je redak pesnik među tekstopiscima, ime koje se izgovara sa velikim poštovanjem, prava urbana legenda.

- Ja sam rođen nedaleko od reke Morave, u Donjoj Omašnici kod Kruševca. Reka me podseća na nepovratnost - ja protičem, a moje pesme ostaju. Od 1985. godine sam Čačanin, došao sam kod žene, žena nije imala braće, pa se zbratimi sa mnom, a ja sa Čačanima.

Iz Tase izvire poezija. Uvek je spreman da izrecituje neku svoju pesmu i da kratko ispriča kako je nastala.

- Zabavljao sam se sa Banjalučankom koja je studirala stomatologju. Imala je strica u Beču, molila me da odemo u carski grad, a ja nisam pristao. Putevi se naši raziđoše, ja ostadoh sam na obali reke i napisah pesmu: "Smiri se srce, smiri, šapući tugu tiše, sami smo noćas, sami, ljubavi nema više".

- Pesnik se oseća na daleko, ili jesi ili nisi. Poezija se živi, potreban je nerv za doživljavanje stvari i smisao za reprodukciju. I među pesnicima ima formalista i kreatora. Formalisti su ljudi koji prokopaju korito pa puste reku da protekne, a kreatori puštaju reku da sama napravi svoje korito.

Ima Taso i svoje pesničke uzore - Disa i Miljkovića. I jednom i drugom napisao je posvetu:

"U Zablaću vetar zrele šljive stresa, dok u Jonskom moru dave se nebesa.

Podeljeno nebo dubi moju ranu, ceo svet se ruši opet u nirvanu.

Zagledan u Disa s kamenim šeširom, još se kraj tamnice miri sa nemirom.

Nemam više reči, kažem Disu: Idi, grobnica se plava iz nevida vidi.

Budi samo pesma u sopstvenoj žrtvi da nas opet ne bi pohodili mrtvi.

Izneli smo javu, sazreli u travu, a možda je bolja pesma za pod glavu."

"Iz zasede vatra pesnika mi mami, on pepeo ište u svojoj odbrani.

Radije bih nekud iz sopstvene kože, nazad se ne vraća, napred se ne može.

Krvotokom mojim noćas veje sneg i omča se dala u svoj vratosek.

Ne može joj pesnik na senku da stane, niti belo jutro besmrtno da svane.

Pesnikova senka na vetru se klati, osim svojih glava šta smo mogli dati,

kad nijedna vatra pepeo ne voli, suviše smo brate bili radoznali, iz pesme o sebi tek ponešto znali, sad dovoljno mrtvi, ništa nas ne boli."

Tasine stihove pevaju milioni, svojom poezijom uveličao je karijeru stotinama pevača: "Sto puteva i sto staza", "Smiri se srce, smiri", "Srce moje gde ćemo nas dvoje", "Ako laže violina", "Nije važno s kim si sada", "Uspomenu čuvaj kao sliku majke", "Ljubav ima dva godišnja doba", "Gde se rodih tu mi srce osta", "Moj život je na mom licu" (Zoran Kalezić), "Svirajte noćas samo za nju" (Toma Zdravković), "Jedna lasta ne čini proleće" (Šaban Šaulić), "Ne dam ovo malo duše" (Zorica Brunclik), "Doviđenja, doviđenja" (Miroslav Radovanović), "Zovite me gospodine", "Ja sam čovek s koferom u ruci" (Savo Radusinović), "Jednom sam i ja voleo", "Da si srećna, pisala mi ne bi", "Volesmo se, al' se ne uzesmo", "Il' me ljubi, il' me zaboravi" (Asim Brkan), "Život piše romane" (Kvaka), "Sudbinu mi nije još niko proreko" (Toma Čolović), "Zna reka zna" (Radiša Urošević), "Zar sam stranac u svom kraju" (Novica Negovanović), "Čitav život popiću", Prijatelja nema" (Pera Grubić), "Godina deseta" (Vida Pavlović), "Kako da dođem na svadbu tvoju" (Marinko Rokvić), "Vodenice moja stara" (Smederevac), "Ti si žena bez adrese" (Ranko Stojanić Šoro), "Bar nedeljom budi kući" (Meri Miljković), "Uspomene, uspomene", "Srećan ti put" (Lepa Lukić), "Suze bi nas potopile" (Era Ojdanić), "Niz moje selo svadba se kreće" (Meho Hrštić)...

- Nekad je moglo da se živi samo od tantijema, a u 21. veku dobijam neke mrvice. I u ovoj branši postoje klanovi i nepravde. U doba kad sam najviše pisao odbijano mi je 44 odsto na ime penzijskog i socijalnog osiguranja, a ja po tom osnovu nemam nijedan dan staža. U penziji sam dvanaest godina, ali po drugom osnovu: kao zdravstveni radnik i radnik u izdavaštvu.

Svoje stihove objavljivao je Taso u velikom broju listova i časopisa: "Književne novine", "Književna reč", "Pobeda", "Gradina", "Čačanski glas".

- Onako kako živimo i volimo takve su nam pesme - poručuje Taso. Ne pišem pesme po narudžbini pevača i kompozitora, nego samo po narudžbini svog srca. Nikada nisam hteo više od sebe, a ni manje od toga.

Piše Taso i aforizme, priče, romane i drame. Član je Udruženja književnika Srbije, Književnog kluba "Bagdala" u Kruševcu, Književnog kluba "Dragoslav Grbić" u Čačku.

- Objavio sam na nosačima zvuka oko petsto pesama, a u fioci imam triput više. Ni sam ne znam koliko ih imam, a ne znam ni kome da ih dam. I u ovim godinama, na pragu devedesete, svaki dan napišem poneku pesmu. Napisah posvetu i samom sebi:

"Ne ubijam druge da bih bio ja, ja sam samo tragač do sopstvenog sna.

Moj zavičaj mene zaboravlja, pravi razlog ja ne znam zaista,

samo mi se pesma sa Bagdale javlja, a urednik kaže vi ste pesimista.

Tolika morbidnost ni za živu glavu, ni u jednu knjigu da stane ne može,

dvoumim se stvarno ko je sad u pravu i šta da obučem osim svoje kože.

A pesma, ko pesma, ne ume da stane, pusta kao polje posle teške tuče,

uzalud se nadam odnekud da svane, kad to bolje sutra bilo je već juče.

I sam više ne znam čija je krivica, što živim u srcu nerođene bebe,

osude me tako ko da sam ubica, zlodelo je, kažu, što ličim na sebe."

(Goran Milošević)