Zoran Kalezić otvara svoju molsku dušu: Od majčinog patišpanja do Reja Čarlsa (PLEJLISTA)

"Zvala si me, želiš da me vidiš, gledamo se skriveni od kiše,

Preporučujemo

došao sam, ali moram ići, oprosti mi, sam ne živim više.

Dobro veče izgubljena nado, sretosmo se i ljubismo kradom,

dobro veče i poslednje zbogom, sve što sam voleo, voleo sam s tobom.

Kosa ti je natopljena kišom, srce ti je ispunjeno tugom,

zašto si me zvala da me vidiš, zar bi mogla da me zoveš drugom.

Draga moja sad smo drugačiji, stariji smo za godinu neku,

šta sad vredi, povratka nam nema, ni talas se ne vraća uz reku."

(Miroljub Aranđelović Kemiš - Miodrag Ž. Ilić)

Zoran Kalezić je ovekovečio sve ljubavne boli i nemire ostavljene duše. Svojim promuklim glasom i molskom dušom produžio je vek i "izgubljenoj nadi". Poneo je iz rodne kuće svu dobrotu ovog sveta, pokupio od svojih đedova i roditelja mnogo toga čime se danas ponosi.

- Umetnik bi trebalo da bude čovek koji deli dušu sa ljudima od kojih egzistira, ne finansijski, nego kao biće. U godinama sam kada nemam potrebu da se takmičim sa bilo kim, ali sa sobom se i te kako takmičim, svakog dana. Pokušavam da se sačuvam od svih "estradnih dobara", da ne budem gladnih očiju i prazne duše, da ne prodam sebe za nešto za šta ne mogu da kupim ništa. Ali, taj blaženi osmeh, taj blagorodni pozdrav, ta dobrodošlica, ta lepa reč kojom mi prilaze ljudi na svim meridijanima - e, to je skupo, to se ne prodaje ni za šta na svetu. To neke moje kolege nikad neće shvatiti i žao mi je što neće - otvara Zoran svoju molsku dušu.

- Vaspitan sam da budem umetnik naroda, svakog naroda koji me poštuje i sluša. Ja sam i u Americi hteo da budem legalizovan kao umetnik. Imao sam prilike da slušam Reja Čarlsa, da pevam "Cryng Time" i da plačem kad je umro. Policajac me nije kaznio kad sam napravio prekršaj, jer mu rekoh da slušam kralja moje duše. Policajac mi tada reče: "Nek' te Bog čuva, ali nemoj više da praviš greške. Možda svi policajci u Americi ne vole Reja Čarlsa".

Ima u Zoranu i Tarasa Buljbe i Olivera Tvista i Karamazova, i Reja Čarlsa i Toma Džonsa, i Ace Stepića i Ace Koraća, i Buce i Tomice i Kemiša, i Radeta Vučkovića i Tome Zdravkovića.

- To su ljudi od kojih sam pokupio i dušu i znanje, sačuvao u sebi i preneo kroz moj nastup i na publiku. Sa Tomom sam u stvari shvatio koliko čovek treba da bude mali da bi uistinu bio veliki. Obilazili smo pijace na Banovom Brdu, zastajali kod seljaka, uz rakicu, meze i ljutu papričicu.

- Onda je otišao Toma, a došao rat i bombardovanje. Moj sestrić Andrija služio u Gardi kao dobrovoljac. Kad sam saznao gde se kriju, obilazio sam ih svaki dan. Odem na pijac da kupim mojoj deci, a u povratku ostavim poneku kesu izbeglicama na prikolicama. Na pijaci u Žarkovu poručim od jednog domaćina sa šajkačom dve kile i pet kila trešanja, odvojeno. Dok sam otišao po veću kesu, neko je domaćinu šapnuo ko sam. Reče mi čiča: "Ej, sunce ti, ti si onaj pevač, zato ti imaš para". To me štrecnu, bi mi krivo, pa mu rekoh: "Čiča, ne kupujem ja zato što imam para. Kilo je za moju decu, kilo za onu izbeglu decu u prikolici, a ovih pet kila za vojnike koje kriju od bombi po školama". "Ih, sunce ti" - reče domaćin - "ako je za vojsku dajem ti u po' cene".

Zoran Kalezić Printskrin: Youtube/Jugoton Music

I pored poluvekovnog traga u diskografiji, miliona prodatih ploča, desetina evergrina koji će ga nadživeti, skoro 400 snimljenih pesama, predsednikovanja estradnim udruženjem, ne vidi sebe na estradi. Bez estrade bi tako rado, a bez pesme baš nikako.

- Ne mogu da shvatim sebe kao bivšeg pevača. Kakav bih ja čovek bio bez pesme i tih ljudi? Da li bi to bio život? Da li ću živeti više od jedne večeri posle mog nastupa? Mislim da bi to bila Božja kazna. Što manje verujem ljudima, sve više verujem Bogu.

- Sve sam dao pesmi, dao sam i ono što nisam imao. Naučio sam to od pesnika iz moga kraja - Lesa Ivanovića, Vita Nikolića, Dragana Radulovića. Poštujem ja i junake i pretke, rodnu grudu i zavičaj, ali ja sam pre svega molski čovek. Ja nemam nijednu veselu pesmu, a snimio sam skoro 400. To je valjda proizvod življenja, vaspitanja, te muke životne, stalno je neko u žalosti za nečim.

- Tu patnju sam gledao i u svojoj kući. Moj tata je bio na Golom otoku, moj đed je bio u Pensilvaniji, a baka ostala da čuva ognjište. Ta majka crnogorska je sve sačuvala, njoj treba napraviti spomenik na najlepšem mestu. Muškarci su i ratovali, igrali karte, pijančili, a majka je podizala decu i čuvala toplinu ognjišta.

Daleko od očiju javnosti, u okruženju svojih najbližih, obeležio je svoj 71. rođendan.

- I ove godine, 1. februara, reče mi majka: "Napraviće majka najlepši i najveći patišpanj sinu za rođendan". Eto velikog razloga da ovaj dan bude drugačiji od mnogih. Rođendani nisu više ono što su nekad bili, kao ni mnogo toga u ovom vremenu i ovim godinama. Ostaje urezano sa setom u duši nekoliko rođendana, pa mi otople dušu u ovom sumornom vremenu. Lepa sećanja su, ipak, lepši deo života.

(Goran Milošević)