Kako su papuče postale nanule: Sećanje na Huseina Kurtagića, kompozitora najvećeg Nedžadovog hita

"Ne silazi sa čardaka i ne pitaj gde sam bio,

Preporučujemo

zašto su mi oči plačne, zbog čega sam suze lio.

Plakao sam kraj mezara i umrlu majku zvao,

nosio joj dar od srca, ali joj ga nisam dao.

Ne klepeći PAPUČAMA kad silaziš sa čardaka,

sve pomislim moja draga da silazi stara majka."

(Husein Kurtagić - Ibrahim Dedić)

Da, baš ovako glasi tekst prve verzije legendarne pesme - nigde nanula, pominju se papuče!

"Ne klepeći nanulama" podigla je Nedžada Salkovića u jugoslovensku zvezdu i pevača za sve generacije. Te 1982. godine, jedna sevdalijska baladica izbila je u prvi plan, nadmašila čak i Brenine treskavce.

- Ova pesma je snimana i pre mene, snimao je i sam kompozitor, rahmetli Husein Kurtagić. Nudio je pesmu i mojim kolegama, ali bez uspeha. Ja sam je dobio 1982. na "Hit paradi", snimio sa istim žarom kao i svaku pesmu, ne sluteći šta će mi doneti - kaže Nedžad Salković.

- Donela mi je popularnost od deteta do starca, od seljaka do akademika, od Slovenije do Makedonije, od Čikaga do Melburna, kako juče, tako danas. Pevao sam je milion puta, a emocije su uvek iste, čini mi se sve jače, i kod mene i kod publike. S druge strane, pevaju je i moje kolege, ali bez povratne emocije. Kao da je pesma čekala baš na mene.

Husein Huso Kurtagić, kompozitor Nedžadovog najvećeg hita, snimio je 1968. na Jugotonovoj singlici pesmu "Pjesma rastanka" uz ansambl Ratomira Petkovića, prvu verziju budućeg hita. Pesma je prošla potpuno nezapaženo, i ostala bi samo jedna od mnogih diskografskih promašaja da je Nedžad nije presnimio 14 godina kasnije.

"Ne klepeći nanulama" je najbolji dokaz da obrada pesme, presnimljena verzija, može da bude uspešnija od originala. Papuče su zamenjene nanulama, Narodni orkestar RTS-a pod upravom Svetomira Šešića aranžmanski je oplemenio melodiju, a Nedžad je ovoj arhetipskoj posveti majci udahnuo emociju. S druge strane, da ne beše Huseinovog originala ne bi bilo ni ovako uspešne obrade. To je i povod za ovaj skroman pomen.

Husein Huso Kurtagić je rođen na današnji dan, 29. januara 1938. blizu Trebinja u sirotinjskoj porodici sa još osmoro čeljadi. Ostao je slep od svoje šeste godine, nakon eksplozije bombe 1944. Trebinje je ugledalo slobodu, a mali Huso nikad više nije progledao. Skrasio se u Zavodu za slepu decu u Zemunu, jedinom na Balkanu tog doba. U Zemunu završava gimnaziju i srednju muzičku školu kao đak generacije.

Od 1952. prelazi u Sarajevo, zapošljava se kao telefonista u vojnom preduzeću, postaje član KUD-a "Lola", a ubrzo i solista Radio Sarajeva. Muzičkim stručnjacima je bilo jasno - pojavio se raskošan bariton, nešto između Zaima i Safeta. Pojavio se, međutim, problem: kako će snimati sa slepim čovekom, kako će znati kad se pali lampica za snimanje. Huso je imao spreman odgovor: "Ne pevam ja očima, već dušom i grlom". Svojim sluhom i osećajem za lepo pobedio je uštogljene službenike i 1957. prvi put zapevao na Radio Sarajevu.

Nedžad Salković i Husein Kurtagić Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal, Youtube/Jugoton Music, Foto: Pixabay

Od 1961. počinje da peva i komponuje narodne pesme, za sebe i za druge: "Ženo moja, tamburu mi daj", "Ribari", "Ko čaršijom konja jaše", "Oj lijepa Hercegovko", "Pjesma o Trebinju", "Moja mladost bez ljubabi vene", "Neću da plačem", "Ništa ljepše već ovako mrakom"... 1967. komponovao je za Nedžada još jednu večitu pesmu "Smeđe su joj kose po plećima pale".

Imao sam čast da me Omer Pobrić upozna sa Husom. Na svečarskoj "Ilidži" 2008. reče Huso u mikrofon Muzičke apoteke:

- Ponosan sam na svoje hercegovačko poreklo i na dane provedene u Beogradu. Eto, posle toliko godina evocirasmo uspomene na drage ljude i na dane kada pevasmo bez mikrofona i bez struje. U dvorane nije moglo da se uđe, ljudi su donosili stolice iz svojih kuća da bi imali gde da sednu. Posle koncerta išli smo da pevamo ljudima kod njihovih kuća, tolika je bila žeđ za lepom pesmom. Ja i pored svog hendikepa, ovog mog mraka, nisam izgubio čežnju i osećaj za lepo.

Ovaj slepi čovek bio je svetlih vidika. Otišao je rano u privatnike i postao prvi estradni menadžer u Bosni.

- Kad sam počeo da se bavim biznisom, u Bosni je menadžer značio isto što i lopov. 1972. doveo sam Reja Čarlsa u Beograd i u Zagreb. Dogovorio sam bio i koncert za slepe u Sarajevu. Ali, ne dadoše gradski čelnici sa obrazloženjem - neće nama Amerikanac da pomaže, imamo mi svoju politiku za hendikepirane osobe.

Tako je govorio kompozitor legendarnih "Nanula", slepi čovek velikih vidika. I da ne zaboravim: čuvajte se ljudi sa nevidljivim hendikepom!

(Goran Milošević)