Sećanje na Žiku Marinkovića Šumca: Odrastao, magistrirao i umro u kafani (PLEJLISTA)

"Noć jesenja ko godina duga, spavao bih, ali sana nemam,

Preporučujemo

moje misli lutaju daleko, tamo gde sad živi jedna žena.

Teško onom ko usamljen živi koji svoju sreću nije sreo,

kada prođe mladost i lepota, šta ostaje njemu od života.

U sobi mi tišina caruje, vatra gori al' topline nema,

u oknima jesen suze lije, da li srećno živi sad ta žena.

Zašto ona nije pored mene, da toplinom greje moje grudi,

dok napolju vetar kišu nosi, da joj pričam s usnama u kosi."

(Doca Ivanković)

"Noć jesenja ko godina duga" je muzičko-poetska posveta malom čoveku i njegovoj velikoj ljubavi. Pesmu je 1977. godine na singlu PGP-a snimio Žika Marinković Šumac uz ansambl Ace Stepića. Snagom svojih stihova i dubinom emocije izvukla je i poslednje pare ljubavnim stradalnicima i poboljšala krvnu sliku u novčaniku kafanskim pevačima.

Žika Šumac je upravo taj mali čovek, prototip pevača Doce Ivankovića. Pevao je baš onako kako je Doca voleo - oštro, resko, napadački, tim prodornim i egzotičnim glasom, kao iz dubina kace od 300 kila.

Živorad Žika Marinković (1937 - 1999) je jedan od poslednjih narodnjačkih boema, zakleti dvojkaš i kafanac sa Ibarske magistrale. Prijatelji ga prozvaše Šumac, jer je, kažu, sa 14 godina pobegao iz rodne kuće u Grabovcu i napravio sebi kolibicu u šumi u Šiljakovcu. Tu upoznaje Prodana Jovanovića Pecinog, šeretliju sa Ibarske, sa kojim svira elektronsku harmoniku i uči kod Buce Jovanovića. Nema te kafane oko Lipovice i duž Ibarske gde nisu svirali. Još uvek se u kafanskim krugovima prepričava mudrolija sa njihovih nastupa: "Blago meni sa mnom, teško meni bez mene".

Tako kafanski, svadbarski i vašarski potkovan, krajem 60-ih snima svoje prve ploče za PGP i postaje jedan od vodećih pevača narodnog pesnika, kompozitora i diskografskog maga Dobrivoja Doce Ivankovića. Kasnije je snimao i sa Radojem Mitrovićem Barajvcem, Milanom Matijaševićem Šarbancem, Veroljubom Jovanovićem, Mićom Teofilovićem, Draganom Aleksandrićem, Tomicom Miljićem, Acom Stepićem.

Žikino pevanje nije školsko i radijsko, nije čisto i prefinjeno. Ima tu i simpatičnih ukrasa, ima tu i "meketanja" na krajevima.

Iza Žike Šumca ostala je skromna diskografija. Mnogo je pevao, a malo snimao: 11 singlova i dva LP-ija. Mrzelo ga da snima i dangubi u studiju i na estradi. O televizijama i radio stanicama nije ni razmišljao. Ipak, i na tako malo ploča ostalo je dvadesetak veoma slušanih i tezgaroški skupih pesama: "Ti si žena što nemir donosi", "Čekam i čekaću", "Jedna suza na tvom licu", "Lepa vodeničarka", "Noć jesenja ko godina duga", "Greh na duši nosim", "Pruži ruku dok ti ruku pružam", "Branka Piromanka", "Ostariće srce u grudima", "Opet si kraj mene", "Od ljubavi do ljubavi", "Ne okreći se, ne dozivaj me", "Ja ne žalim momkovanje", "Ja na jednu, ti na drugu stranu", "Nemoj niko da te laže", "Ako jednom odeš", "Zađe sunce naše sreće", "Živim život bez kajanja", ...

Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal, Foto: Pixabay

Na Jugotonovom albumu iz 1982. presnimio je pesme "Jedna suza na tvom licu" i "Lepa Vodeničarka", dao im jednu zdravu dinamiku i produžio vek.

Na albumu Miće Teofilovića iz 1988. snima pesmu violiniste Slavoljuba Stanojevića Piromanca "Branka Piromanka". Zahvaljujući Mići Teofiloviću snima i svoj jedini spot sa ovom pesmom. Sve do pojave Jutjuba muzički gurmani nisu ni znali na kojem se nosaču zvuka nalazi ovako skupa pesma. Pisac i kompozitor "Branke Piromanke", Slavoljub Stanojević Piromanac, nije hteo da je da svom sinu Mići, takođe sjajnom pevaču, već je insistirao da je snimi Šumac.

Žika Šumac je ostavio daleko veći trag na narodnim veseljima nego na estradi. Onako stasit, guste kose i retkih brkova, ribljih očiju i pogleda punog sete, mamio je uzdahe i izvlačio poslednje pare. Često je pevao u Parizu, zarađivao brdo para i pošteno trošio na kocku i žene. Vraćao se iz belog sveta punog srca i praznih džepova. Skrasio se u Leskovcu kod Lazarevca gde je odnegovao ćerke Lidiju i Jelenu i sina Strahinju.

Ovaj nepopravljiv boem nastavio je po svom i posle infarkta. Pevao je i pio nesmanjenom žestinom, uporedo i vinjak i lekove. Govorio je: "Neka pobedi ono što je jače!"

Odrastao je u kafani, magistrirao u kafani, zbog čega sam ga u mojim radio emisijama titulisao u "magistra sa Ibarske magistrale". I umro je u kafani, "Kod Ljubiše" u Vreocima, na današnji dan 22. januara 1999.

(Goran Milošević)