Mića Stanojević Piromanac: Pola veka jedne "Senke" (PLEJLISTA)

"Idem kući, već je kasno, još poneka zbezda trepti,

Preporučujemo

jedna žena još ne spava, jedan prozor svu noć svetli.

Dočeka me sa osmehom, a znam da je suze lila,

jer oseća da je druga u naručju mome bila.

Ja je gledam i razmišljam, nije ona zato kriva,

ja bih hteo da je volim, al' mi druga ne da mira.

Ona čeka i nada se, to je meni sada jasno,

možda ću je zavoleti, al' će tada biti kasno."

(Mića Stanojević Piromanac)

- Vraćajući se kući, onako malo skuplji, setio sam se i svoje žene. Bile su to godine kada sam imao mjogo para i mnogo žena, a samo jednu koja me budna sanja i budna čeka. Snimio sam je krajem 70-ih, a tek danas se peva. Danas je traženija i od "Senke" - priča za Muzičku apoteku Mića Stanojević Piromanac, povodom prvih 50 godina u diskografiji i 50 godina hita "I za senkom njenom patim".

- Evo, prođe pola veka od moje "Senke". Snimio sam je 1971, a već sledeće godine prvi put sam zapevao u Domu sindikata na dodeli zlatne ploče. Iskreno, nisam znao gde se nalazim i šta ja tu tražim. Minimaks je vodio program, dva koncerta, jedan u pet, jedan u sedam. Najavi me na prvom koncertu, a ja ne znam gde da pogledam, koji mikrofon da uzmem. Kad sam počeo da pevam, grlo mi se stislo, ništa ne izlazi. Posle prvog koncerta, na pauzi u holu, vidim Toza pije manastirku. Ja na kvarno, da me otac ne vidi, drmnem dve manastirke. Na sledećem koncertu, nesta onog ukipljenog Piromanca. Prošetah binom, pustih glas, pa kad se prolomi aplauz, pade mi kamen sa srca. Publika me vrati na bis, smogoh snage za još jednu strofu i pobegoh sa bine.

- Ni sanjao nisam da će "Senka" postati ovakav hit. Moj otac je bio početnik, ja sam bio početnik, ali narodnjaci su bili u naletu. Obilazili smo radio stanice, sve je prštalo od narodnjaka na Šapcu, Aranđelovcu, Valjevu, Loznici, Požarevcu... Radi se žito u mom Piromanu, a moji seljaci okače zvučnik na dud. Tad se volela i muzika i pevači.

Mića Stanojević Piromanac - 50 godina u diskografiji, desetak singlica, četiri studijska albuma, nekoliko večitih pesama i jedna antologijska - dovoljno za epitet klasika narodne muzike.

- Imao sam i ja svoje klasike i uzore. Voleo sam Safeta, bio mi je idol, nešto posebno, vanzemljsko. Voleo sam Tozu zbog urođenog šmekeraja, Cuneta sam posebno cenio zbog glasovnih mogućnosti i tehnike pevanja. Ali, tek kad sam sazreo kao pevač i kao čovek, shvatio sam koliko je veliki Zaim Imamović. Nekad sam mislio da je najvažnije da znaš da pevaš, a Zaim je dokaz da moraš da znaš i da slušaš da bi otkrio svu lepotu pesme i pevanja.

Mića je iz bogomdanog sela za muziku, iz Piromana kod Obrenovca, gde je teško naći kuću bez violine.

- Kad sam bio mali govorilo se: ako tražiš violinu idi u Piroman, ako tražiš harmoniku idu u Požarevac. Moj otac Slavoljub je nepismen muzički, a svirao je u najčuvenijim ansamblima, kompomovao stotinak pesama i kola. Tu žicu sam nasledio i ja.

I pored velikog uspeha pesme "I za senkom njenom patim", snimio je Mića još nekoliko slušanih pesama i potencijalnih hitova: "Daj mi samo dan života", "Idem kući, već je kasno", "Sve što činiš, sebi činiš", "Nemir stvaraš u meni", "Sve što šumi, seća me na nju", "Hajde Jovo, hajde Jovane", "Plavuša", "Najlepše godine", "Samo naše oči gledaće se nežno", "Kud si tako majko uranila", "Udaje se moja komšinica"...

- Žalim što nije bolje prošla pesma "Daj mi samo dan života". Snimio sam je odmah posle "Senke", a bio je veliki zalogaj, muzički puno teža i komplikovanija pesma. Ispalo je da sam je okmekao, a opet je ostala u narodu.

- Prvu ploču sa vodećom pesmom "Udaje se moja komšinica" snimio sam 1970. za lokalnu produkciju "Šumadija" iz Batočine, u studiju u Prištini. Harmoniku mi svirao Duško Petrović, violine Slavoljub i Boja Piromanac, plus kontrabas, gitara i viola, a ja dečko od 19 godina, pa uz to i prehlađen. Onako šmrkav stanem ispred mikrofona, prekrstim se, i kažem "Bože pomozi!". Predložim odlaganje snimanja, al' nema šanse. Prevalili smo toliki put, pa kako ispadne. Bilo me sramota kako sam zvučao sa prve ploče, a moja majka reče: "Evo meni odmene".

Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS, Youtube/Diskos Official

Mića Piromanac je sentiš tip, vođen ljubavlju i sirotinjom. Teško je naći veselu pesmu u Mićinom opusu.

- Ja sam dete razvedenih roditelja. Otac je bio nemirnog duha, otišao svojim putem, a ja ostao siroče sa majkom. Bio sam sluga, čuvao ovce kod gazda za konak i hranu. Trpio sam gazde, trpio sam i dobacivanja vršnjaka: "Slugo, slugice, pobeće ti ovčice". Tog Miću čobaninina, odnosno sebe kao slugu, ovekovečio sam u pesmi "Hajde Jovo, hajde Jovane", za koju kolege ne veruju da je moja, misle da je izvorna.

- Pesmu "Sve što činis, sebi činiš" napisao sam kao opomenu samom sebi i mom burnom životu. Imao sam dvadeset pet godina, pevao u "Vinogradima" u Bariču. Dolazio momak sa jednom prelepom devojkom, ja pevam, a molim boga da me pogleda. Kad su nam se sreli pogledi, došli su mi stihovi "Nemir stvaraš u meni kada me pogledaš ti". Ugrabio sam trenutak sreće i rodila se pesma.

Mićine pesme se pevaju, snimaju i presnimavaju, i bez dozvole autora. Doduše, i Mićinim kolegama nije poznato da je Mića autor skoro svih svojih pesama.

- Skoro svaka pesma koju sam snimio je moja, ja sam je komponovao i napisao, ja ili moj otac. To su pesme mog života, mojih ljubavi, izlazile su iz mog života i iz moje duše. "Senku" mi je presnimio Era, "Idem kući, već je kasno" Radiša Urošević, "Daj mi samo dan života" Dule Todorović, "Ajde Jovo, ajde Jovane" Milija Milić... Više i ne znam ko mi je sve presnimio pesme. Neka ih, neka presnimavaju! Samo mi krivo što me ni pitali nisu. Eto, uvrstiše moju "Senku" u "60 najlepših pesama", al' ne pozvaše mene da je otpevam. Da se to desilo u Americi, ovakvo skrnavljenje, ja bih živeo kao car, i ja i moji čukununuci. Zamislite čoveka koji je svirao drugu harmoniku na snimanju sa mnom, a onda presnimi moju pesmu i potpiše pogrešnog autora, a zna da je pesma moja. Srećom, moje pesme su dugotrajuće. Ako mi je do utehe, reče mi pokojni otac: "Budi ono što jesi, falširaj, al' budi svoj".

- Više volim balade nego brzance, sentiši su moj specijalitet. Svirao sam i violinu, ali sam brzo shvatio da je harmonika isplatljivija. Stanaeš sam na ćupriju i zaradićeš. Kasnije su me penjali i na krov, svirao sam i podizanje rogova. Na svadbi u Železniku, Angel Dimov i ja se popenjemo na drvo, a ja mu pevam: "Oj Angele, siđi sa tog duda, duva vetar ozepće ti ....".

(Goran Milošević)